Ukrainian English

Три аудіокнижки Любки на MEGOGO - безкоштовно!

16 травня 2022
Новини
Є сьогодні справді радісна новина!
На сервісі MEGOGO опубліковано мої три нові аудіокнижки - БЕЗКОШТОВНО для прослуховування до закінчення воєнного часу на території всього світу (крім антисвіту)! Тепер ви можете слухати "Малий український роман", "У пошуках варварів" і "Спати з жінками" у своєму смартфоні/автомобілі/домі.
Я записував їх під час новорічних свят, у мирній і трішки п'яній країні ???? це було наче в минулому житті! І хочеться вірити, що людям, які слухатимуть ці книги тепер, вони додадуть настрою, гумору, гармонії в цей складний час.
Я щиро дякую сервісу MEGOGO за рішення виставити цей контент у безкоштовний доступ. Це ще більш важливо у світлі того, що зі мною за авторські права й начитку вони розрахувалися вчасно і повністю.
Тож поширюйте й слухайте собі на втіху:
2. «Спати з жінками» - https://megooo.app.link/FRB5LRroWpb
3. «У пошуках варварів. Подорож до країв, де починаються й не закінчуються Балкани» - https://megooo.app.link/5xw9ABtoWpb
Окрім моїх книг, ще чимало всього можна прослухати у вільному доступі: https://megogo.net/ua/freeaudio
Віримо, що комусь це допоможе пережити ще один темний день!
281934042 5017865584915110 2803589741686138865 n
 

Мить істини

28 лютого 2022
Новини
Я дивлюся на всі ці відео з різних куточків України - і в мене відчуття дежавю.
Ніби я цих людей уже десь бачив, впізнаю їхні риси обличчя, профілі, характерні погляди. Господи, таке відчуття, ніби прокинулося щось древнє й говорить через нас.
Подивіться на цих людей! Це ж ожили наші найглибші архетипи - княжої дружини, козацького війська, захисників УНР, воїнів УПА. Які прекрасні, сильні, відкриті обличчя! Такі справжні українці, наче вийшли зі сторінок хрестоматій, безстрашні та ще й насмішкуваті.
Подивіться на нашу армію, невже ви не впізнаєте тих козаків, що пишуть листа турецькому султану? В ефірі мат-перемат, прокльони й жарти, це військо вільних людей, що воюють з власної волі! Військо запорозьке, яке саме собі вибирає отамана і має гідність; це не якесь там гарматне м'ясо командирів, а злі і рішучі люди, особистості, козарлюги!
Та й не лише військо - гляньте на наших цивільних: сміються смерті в лице, голіруч зупиняють ворожі танки! Ви бачили відео, як сільською вулицею йдуть мужики й, галайкаючи, проганяють російську військову техніку? Без зброї! У мішкуватому одязі, втомлені, змучені, але йдуть ватагою і перед ними відступає ворог.
Це ж ці наші розчаровані владою люди, вічно з бомжацькими зарплатими й пенсіями, без особливих перспектив і трьох вищих освіт, але як вони розкрилися, коли зайда ступив на їхню землю!
Це ж розсварені Кайдаші, які в момент істини змогли помирится і гуртом б'ють чорта. Оці баби Параски й Палажки, які йдуть до автоматників і не можуть зупинитися, бо в них рот не закривається від лайки й прокльонів. Вони не те що не бояться, вони самі лякають!
Ми переживаємо мить просвітлення, бачимо свою країну й народ, мов через рентген. Бачимо справжню сутність, те, що й робить нас українцями. Навіть тих, хто ніколи особливо себе патріотом не вважав. Вона, ця древня сила, просто виходить, просвічується через нас сьогодні. Бо це мить абсолютного єднання, коли і малий і великий об'єднуються перед навалою хана Батия.
Такого єднання не було під час Майданів, бо тоді ми були розділені політично, а ще частина взагалі байдужо спостерігала. Нині байдужих нема, піднялися навіть ті, що вічно плювали собі під ноги й махали зневажливо рукою: мовляв, і так нічого не зміниться.
Ворог ступив на нашу землю й розбудив не просто людей, а розбудив силу, що робить нас нами. Силу нашої землі і всіх поколінь пращурів, які в ній лежать.
Мить істини.
 
 
 
Андрій Любка, 28 лютого 2022 року
 

Ukrajinski pisac Andrij Ljubka: Rat je anti-ljudski (Bosnia and Hercegovina)

22 лютого 2022
Новини

 

Intervju / Ukrajinski pisac Andrij Ljubka: Rat je anti-ljudski

22. 02. 2022. u 12:05:00Radiosarajevo.ba

 

Andrij Ljubka je mladi ukrajinski pisac koji je vrlo popularan i čitan, nagrađivan također. Knjige su mu prevođene na više svjetskih jezika i prebacile su granice književnosti, jer mu je crnohumorni roman Karbid izvođen u pozorištu a planira se i raditi film prema ovoj knjizi.

Završio je srednju vojnu školu, studij ukrajinske filologije i studij balkanistike u Varšavi. Bavi se i prevođenjem sa bhsc jezikâ, kao i pisanjem za novine. Živi s porodicom u gradu Užgorodu na zapadu Ukrajine. 

Razgovarao: Faruk Šehić, za Radiosarajevo.ba

Pitanja za ovaj razgovor sam napisao danima prije 16. februara koji su SAD označile kao datum napada Rusije na Ukrajinu. Mislio sam da će ruske vojne akcije obesmisliti pitanja u slučaju naglog rasplamsavanja rata i agresije na Ukrajinu. Pitanja su izdržala test nepredvidivih sati i dana. Puzajuća agresija na Ukrajinu nije narasla u napad kataklizmičnih razmjera, što ne znači da se to već sutra neće dogoditi. Odgovore sam, zbog Andrijeve zauzetosti, dobio netom nakon što je Putin potpisao dokument kojim priznaje nezavisnost takozvanih republika Luhanjsk i Donjeck na teritoriji regije Donbas, u suverenoj državi Ukrajini.

Granice kao koža

Faruk Šehić: Kako je biti pisac, prevoditelj, kolumnista u gradu na krajnjem zapadu Ukrajine, u ovim trenucima kada se očekuje napad Rusije na tvoju zemlju?

Andrij Ljubka: Moram priznati da je danas mirnije živjeti na zapadu Ukrajine, jer je od nas do Rusije više od hiljadu kilometara. Ali ako napadnu Harkov ili Odesu - to je napad na cijelu zemlju. Jer država je jedan organizam, njene granice su njena koža, a ako te negdje udare, svi će osjetiti bol. Već dva mjeseca živimo u iščekivanju najgoreg, to je stanje psihičkog terora, kad ne možeš spavati i stalno čitaš vijesti. I u tome su pisci isti ljudi kao i svi ostali. Za rat nisu važni ljudi, već brojke i statistika. Da si muškarac, a ne žena, i da možeš biti pozvan u vojsku.

Faruk Šehić: Možda bolje pitanje: kako se ti osjećaš kao ljudsko biće, kao građanin Ukrajine, postoji li strah od ratne katastrofe u tvome životu, u životu drugih ljudi?

Andrij Ljubka: Nismo u panici, ali postoji velika anksioznost. Svi se na ovaj ili onaj način spremaju za rat. Neko je kupio zalihe hrane, napunio auto da uvijek bude pun rezervoar, neko je promijenio našu ukrajinsku valutu u evro, jer rat znači kolaps privrede. Mnogi ljudi su napravili "rance za alarm" koji se mogu zgrabiti noću ako bombardovanje iznenada počne. Oni koji su u prilici poslali su svoje porodice na zapad zemlje, gdje postoji malo više osjećaja sigurnosti. Ljudi su čak kupovali karte i letjeli u Egipat na dvije sedmice, kada je Bajden najavio datum ofanzive 16. februara.

Činjenica je da nema adekvatne, normalne reakcije na rat, jer je anti-ljudski. Bojimo se, pa donosimo manje-više racionalne odluke. Ali razumijemo da nas ove odluke neće spasiti, jer naša sudbina nije u našim rukama. Što se mene tiče, nisam u mogućnosti da radim mjesec i po dana, jer je nemoguće koncentrisati se u prilikom ovakvih vijesti. Pokušao sam ići u planine, skijati i ne čitati vijesti, ali to je kao ovisnost - ne možeš a da ne gledaš ove događaje, a onda ne možeš spavati noću. Do sada sam svoju porodicu slao ženinoj majci, pa sam mirniji.

Faruk Šehić: Znam da je mnogim Ukrajincima strah od rata zapravo dio svakodnevnice jer je zemlja u tihom ratu od 2014., da li je to baš tako? Koliko je Ukrajince briga ili ih nije briga za novi veliki rat?

Andrij Ljubka: Za osam godina rata naučili smo da živimo kao da rata u našoj zemlji nema. Kada su došli ljudi iz drugih zemalja, bili su iznenađeni da u Kijevu nema osjećaja da se u toj zemlji vodi rat. Slavili smo rođendane i pravili vatromete na svadbama, iako su se svi sjećali ruske prijetnje. To je samo takav psihološki mehanizam raslojavanja; psiha nas odvaja od rata, jer živjeti s tim u glavi svaki dan je pakao. Ali već sredinom januara narod je počeo da brine, a posljednjih nedjelja postalo je nepodnošljivo, svi pričaju samo o ratu. Rusija će uvijek biti opasnost za nas, pa je jedina šansa da preživimo da živimo kao što živi Izrael, kada je vojska u svakom trenutku spremna da odbije napad.

 

Andrij Ljubka - undefined

Foto: Privatni album: Andrij Ljubka

 

Putin želi obnoviti SSSR

Faruk Šehić: Kako je biti i osjećati se Ukrajincem kada znaš da sve što postoji može nestati za nekoliko dana (jednom si mi rekao, putem Messengera, kako je cilj Rusije da u potpunosti pokori Ukrajinu)? Čak i cijela zemlja može nestati, da li je to tačno?

Andrij Ljubka: Ovo može izgledati nerealno, ali istorija nas uči nečem drugom. Ukrajina kao nezavisna država postoji samo 30 godina, a prije toga je bila okupirana 350 godina i podijeljena od strane raznih susjednih država. Dakle, sve je moguće, iako stručnjaci kažu da Putin nikada neće težiti da osvoji zapadnu Ukrajinu, zanimaju ga samo istok i jug, kao i Kijev jer je simbol osvajanja Ukrajine. Putin je veoma star čovjek koji živi u prošlosti; želi da obnovi Sovjetski Savez, samo ovaj put bez komunizma. Ovo je sada njegov životni cilj, a mi smo na njegovom putu.

Putinova odluka nije ništa novo, jer je i prije toga bilo tako da je Rusija priznavala i podržavala ove kvazirepublike. Danas samo imamo dokument kojim Rusija pravno pokazuje da ne poštuje i krši sporazume iz Minska. 

Glavno pitanje je šta će biti naredni Putinov korak?Putin sve pipa, sve proba. U narednim danima on će gledati na reakcije Zapada, ako ona bude impotentna on će ići dalje mic po mic. Njegova taktika je da zastraši Ukrajinu mogućim napadom na Kijev, bombardovanjem velikih gradova, a na terenu mu je cilj Donbas. Onda će ljudi reći da je to olakšanje jer su se plašili većeg užasa i sveobuhvatnog rata; Putin će se zadovoljiti Donbasom (to je njegova igra) – time dobija što je htio, uz vjerovatno male sankcije Zapada.

Faruk Šehić: Da li se uopšte i osjećaš Ukrajincem, barem u onom nekom elementarnom nivou, kao pripadnik zemlje koju nisi birao, jer se rođenje ne može birati?

Andrij Ljubka: Da, osjećam se Ukrajincem, iako moja porodica nije bila baš patriotska. Ali ja pripadam drugoj generaciji, rođen sam u Sovjetskom Savezu, ali sam odrastao i formirao se u nezavisnoj Ukrajini, ovo je moja domovina. Inače, u Ukrajini postoji jasan trend: što je osoba mlađa i obrazovanija, to je više protiv Rusije.

Podjela više nije toliko geografska koliko je generacijska. I mora se priznati da je upravo Putin učinio najviše za ujedinjenje Ukrajine i širenje patriotskih osjećaja. Rat nas je ujedinio i pokazao da smo potpuno drugačiji narod, da ne želimo da živimo sa Rusijom, da nam se ne sviđa njihov način života, njihov životni standard.Rusiju možete voljeti samo na daljinu, ako imate zajedničku granicu sa njom, to je stalna opasnost i smrtna prijetnja. Ovo je pouka ovog rata za sve Ukrajince.

Ukrajina i Bosna 

Faruk Šehić: Imam predstavu Ukrajine kao jedne ogromne, zelene zemlje, čija priroda je kao iz sovjetskih/ukrajinskih romana, pomalo je bajkovito doživljavam, i volio bih je upoznati, davno i prije ovog rata sa Rusijom. Kako je ti opisuješ? Kad je tvoj kraj, Užgorod, najljepši, u proljeće ili ljeto?

Andrij Ljubka: Ukrajina je veoma velika i raznolika zemlja. Na primjer, iz mog grada je bliže doći do Amsterdama nego do Donbasa. Imamo visoke planine, tu je more, ima stepa i beskrajnih polja, ima rijeka i jezera, postoji pet gradova u kojima živi više od milion ljudi i ukupno 42 miliona Ukrajinaca. 

Veoma smo različiti. Imamo razičitu kuhinju, imamo pravoslavce i grkokatolike, govorimo dva jezika. U svojim knjigama također pišem da u pogledu raznolikosti postoje samo dvije zemlje u Evropi koje su jednako multikulturalne: Bosna i Švicarska. Pozvao bih vas u moj grad krajem aprila, jer tada cvjetaju sakure (japanska trešnja) i svi trotoari su prekriveni ružičastim laticama.

Rat je nemoguće izbjeći

Faruk Šehić: U jednom intervjuu si rekao kako naveče kada se probudiš i dohvatiš mobitel da čitaš vijesti te prvo što očekuješ je da vidiš vijest da je rat počeo. Isto si rekao da je priča o ratu sveprisutna. Može li se rat izbjeći? Šta će se desiti ukoliko Rusija zaista izvede napad masovnih razmjera? Mislim, šta će se desiti sa zemljom i ljudima?

Andrij Ljubka: Mislim da će sada, nakon što je Putin priznao Donbas, početi „mali“ rat. Zato što su Putinovi zvaničnici na sastanku u Kremlju rekli da priznaju nezavisnost cijelog Donbasa, a ne samo dijelova koje je okupirala Rusija. Ukrajina trenutno kontrolira oko 30 posto Donbasa, u formatu regija koje su prije rata bile dio Ukrajine. To znači da Rusija može krenuti da „oslobodi“ ostatak Donbasa od Ukrajine. A kada Ukrajina uzvrati, Moskva će objaviti veliki rat. Mislim da je nemoguće izbjeći rat - pitanje je samo njegova veličina.

Faruk Šehić: Gdje je u svom ovom vojno-političkom metežu, «iscrtavanju» novih granica    sudbina običnog čovjeka? Govorimo o mogućem masovnom premještanju stanovništva, velikom valu izbjeglica. Šta će se desiti sa ljudskim emocijama?

Andrij Ljubka: Nema razmišljanja o ljudima. Oni su u ovoj situaciji samo moneta, element igre. Ispada da oni koje Putin želi da “zaštiti” najviše pate jer gube sve. Okupirani Donbas se pretvorio u jamu u kojoj vlada kriminalni svijet, a ljudi nemaju perspektivu, jer ni njihova dokumenta niko u svijetu ne priznaje. Tamo je sada nemoguće čak ni stan prodati, jer će to i dalje biti pravno nepriznat čin. 

Rusija maše oružjem upravo u blizini onih regiona Ukrajine u kojima žive ruski govornici i upravo su oni ti koji su trenutno pod najvećom prijetnjom. Nakon 2014. godine imali smo milion i po domaćih izbjeglica. To su ljudi koji su izgubili sve, preselili se u nove gradove bez ičega. Ali u trenutku opasnosti za osobu ništa nije važno - ni stan, ni imovina, ni dokumenti. Čovjek bježi kao zvijer da spasi život.

 

Andrij Ljubka - undefined

Foto: Privatni album: Andrij Ljubka

 

Ne želim pobjeći iz svoje zemlje

Faruk Šehić: U slučaju rata koji je tvoj izbor? Znam da imaš porodicu i malo dijete. Kako bi se postavio u slučaju rata, otići ili ostati u svojoj zemlji? (Iz vlastitog iskustva znam da je taj izbor uvijek lične prirode i da nema pogrešnih izbora.)

Andrij Ljubka: Reći ću vam iskreno: ne znam. Jer jedno je misliti prije rata, a sasvim drugo kada se počne pucati. Ne želim da se borim, ne želim da umrem i ubijam. Ali isto ne želim da pobjegnem iz svoje zemlje. Studirao sam u Poljskoj, u Varšavi, i živio u inostranstvu tri godine. Ali sam se vratio živjeti u Ukrajinu 2014. godine, kada je počeo rat. Dakle, ne vidim razloga da razmišljam o emigraciji. Ali ne isključujem u potpunosti ovu mogućnost.

Faruk Šehić: Sjećam se i jednog tvog teksta gdje si rekao da je tebi lako misliti dobro o naprimjer Srbiji, ili nekoj drugoj zemlji iz prostog razloga, jer tvoja zemlja ne graniči sa njom. Djeluje kao ljubav na daljinu?

Andrij Ljubka: Sa Srbijom je paradoks, jer volim ovu zemlju i srpsku kulturu, ali generalno je to antiukrajinska država. Srbi mogu da vole Rusiju jer žive daleko od nje. Ali imam pitanje: zašto Srbi masovno ne emigriraju u Rusiju? Zašto idu u Evropu? Zašto svi vole Rusiju, a niko ne kupuje ruski kompjuter, ruski smartfon? 

Odgovor je jednostavan: zato što Rusija ništa ne proizvodi, ona je zaostala država. Rusi žive gore u zabačenim područjima, daleko od Moskve, nego ljudi u bivšoj Jugoslaviji. Bolji su vam putevi i bolnice, možete putovati svijetom sa svojima pasošima, ali ne i sa ruskim. Rusija je jaka i agresivna, ali nije lijepa, nije privlačna!

Faruk Šehić: Karbid je roman o tranziciji u ukrajinskom društvu devedesetih godina prošlog vijeka, kakva je recepcija romana u Ukrajini bila, da li si imao problema zbog satirične naravi knjige gdje se ideje nacije i domovine ne pojavljuju baš u afirmativnom kontekstu?

Andrij Ljubka: Ovo je roman-longseller i još uvijek zauzima prvo mjesto po prodaji od svih mojih knjiga. Iako je objavljen prije 7 godina. Odnosno, čitaoci ga vole, jedno od najboljih pozorišta u Kijevu je po njemu postavilo predstavu, postoji scenario za film. Ali bilo je i dosta kritika, jer su napisali da ovaj roman ismijava sliku ukrajinskog patriote. Smatram da pisac treba da kaže istinu svom narodu. A ako ismijava njegove mane, onda je ovaj smijeh terapeutski. Moramo da sagledamo sebe sa strane, da vidimo svoje nedostatke, prepoznamo ih, da ih pobijedimo.

Ja sam pisac dunavskog sliva

Faruk Šehić: Ja se trudim biti kosmopolitski pisac, želim se svugdje osjećati dobro, ali ne po svaku cijenu (neću valjda lažirati vlastite emocije, ako se negdje loše osjećam to ću i reći i napisati), kako se ti osjećaš kao pisac? Gdje vidiš svoju identitetsku pripadnost? Ukrajinski, evropski, svjetski, istočnoevropski pisac?

Andrij Ljubka: Prvo, ja sam ukrajinski pisac jer pišem na ukrajinskom. Drugo, ja sam srednjoevropski, a ne istočnoevropski pisac. Jer hiljadu godina moj kraj je bio dio Mađarske, a potom Austrougarske, odnosno klasična je srednja Evropa. Blizak mi je srednjoevropski humor, obožavam Švejka, otprilike sam tako i ja doživljavao svijet. Možda zato što je moja regija bila dio Čehoslovačke između Prvog i Drugog svjetskog rata, pola mog grada su izgradili Česi. Ali u isto vrijeme sam pomalo Balkanac, jer ja prevodim sa vaših jezika. Mada, da upotrebim metaforu vode, ja sam pisac dunavskog sliva.

Faruk Šehić: Znam da si i ribolovac, imaš li vremena za ribolov u ovim čudnim i nepredvidivim vremenima? Na kojim rijekama hvataš ribu? Koja ti je omiljena tehnika ribolova i koje ribe najviše voliš da loviš?

Andrij Ljubka: Pecanje je hobi mog djetinjstva. Ovo je lekcija koja mi daje mir i vremena za razmišljanje. Naučio sam da pecam na rijeci Tisi, a sada više pecam na rijeci Už ili okolnim jezerima. Imamo planinski kraj, tako da nema puno vode, skoro da nema gdje da se spusti čamac u vodu, pa hvatam sa obale. Volim loviti ribe predatore varalicama, ali moj raj su plovak i jezero; mjesto gdje sjedim u tišini i izmišljam zaplete svojih knjiga.

Faruk Šehić: Tvoj stil pisanja je prirodan i duhovit, pripovjedanje ti je tečno i neusiljeno, počesto naletim na poetske rečenice kojima se vraćam (zastanem na njima i uživam u ljepoti stilske figure) kao u prvoj priči iz knjige priča Soba za tugu. Ko su tvoji literarni uzori, ako ih uopšte i imaš?

Andrij Ljubka: Sve moje knjige su veoma različite. Nisam zainteresovan da pišem iste knjige. Zato je Soba za tugu vrlo mirna, melanholična knjiga o usamljenosti, Karbid je smiješni kriminalistički roman, a najnoviji roman je skandalozna porno priča o pijanom pjesniku. A sljedeća knjiga biće istorijski roman o čovjeku koji je promijenio veru i uticao na istoriju Balkana (ovo je Mihail Čajkovski, zvani Sadik paša). Moj omiljeni pjesnik je Ovidije. Prozaisti - Milan Kundera, Josef Roth, Ivo Andrić, ali i Charles Bukowski. Volim raznolikost.

 

Любка на Vilnius Book Fair 2022

21 лютого 2022
Новини

Į VILNIAUS KNYGŲ MUGĘ LEIDYKLA „SOFOKLIS“ ATVEŠ JINDŘICHĄ MANNĄ IR ANDRIJŲ LIUBKĄ

Šių metų vasario 24–27 d. vyksianti Vilniaus knygų mugė pažers malonių atradimų. Leidykla „Sofoklis“ iš užsienio į mugę atveš du autorius: jaunosios kartos ukrainiečių rašytoją Andrijų Liubką ir čekų autorių Jindřichą Manną. Taip pat įvyks susitikimas su pokalbių knygų „Gyvenimas jų žodžiais“ ir „Pasaulis jų akimis“ autoriumi Ignu Staškevičiumi. 

Vasario 26 d., šeštadienį, 11 val. konferencijų salėje 5.3 įvyks susitikimas su romano „Karbidas“ autoriumi Andrijumi Liubka.

„Karbidas“ – pirmoji autoriaus knyga, išversta į lietuvių kalbą. Tai romanas apie kontrabandą ir kontrabandininkus. Apie moderniąją Europą ir tuos, kurie veržiasi įveikti jos sienas. Apie idealizmą ir pragmatizmą. Apie pralaimėjimą. Juokingai graudus pasakojimas apie valstybių sienas, patriotizmą, integraciją ir apie buvusios Austrijos-Vengrijos imperijos tautų istoriją ir santykius.

Andrij Liubka (g. 1987) – pripažintas ukrainiečių rašytojas, poetas, eseistas, vertėjas, apkeliavęs bent tris dešimtis šalių. Studijavo ukrainiečių filologiją Užhorodo mieste, vėliau įgijo Balkanų studijų magistro laipsnį Varšuvos universitete. Verčia lenkų, kroatų, serbų ir anglų poeziją bei prozą į ukrainiečių kalbą. Rašytojas prisipažįsta bene labiausiai mėgstąs pamiegoti ligi pietų ir gurkštelėti vieną kitą gramelį ugninės slyvinės, čiulpdamas raugerškio („barbariso“) ledinuką. Gyvena visoje Vidurio Europoje, bet dažniausiai savo išmaniuosius įrenginius krauna ir drabužius skalbia Užhorode.

Autorių kalbins istorikas Alvydas Nikžentaitis. Susitikime taip pat dalyvaus prozininkas, dramaturgas, eseistas Herkus Kunčius.

Po renginio, 12 val., rašytojas su skaitytojais bendraus leidyklos „Sofoklis“ stende.

Vasario 26 d., šeštadienį, 18 val. „Litexpo“ renginių erdvėje „Forumas“ vyks susitikimas su čekų autoriumi Jindřichu Mannu.

„Praha, iki pareikalavimo“ – pirmoji autoriaus knyga, išversta į lietuvių kalbą. Joje – daugiasluoksnis autobiografijos požymių turintis pasakojimas apie garsią XX a. rašytojų šeimą. Jos autorius Jindřichas Mannas – rašytojo Heinricho Manno, žymiojo Thomo Manno brolio, anūkas, gimęs komunistinėje Čekoslovakijoje penktajame praėjusio amžiaus dešimtmetyje.

Pasakodamas apie mažai žinomą Mannų šeimos gyvenimo periodą autorius leidžiasi į nepaprastą kelionę sekdamas praeities pėdsakais. Iš vaikystės prisiminimų, šykščių tėvų pasakojimų, vėliau atrastų šeimos ir archyvinių dokumentų, istorinių faktų bei vertinimų jis tarsi audeklą audžia dvidešimtojo amžiaus Vidurio Europos paveikslą.

Pasakojimas aprėpia nuo komunistinėje Prahoje už tylos uždangos, kur apie daugelį dalykų buvo kalbama nebent pašnibždomis, augusio berniuko prisiminimų iki valstybės vadovų poelgių bei pasirinkimų motyvacijų, atskleisdamas ir Mannų šeimos gyvenimo vingius. Pasitelkdamas sapnus, fantazijas bei įvairias filosofines prielaidas, J. Mannas sulipdo paskiras mozaikos dalis ir sukuria šviesių žmogiškų portretų galeriją asmeninių, valstybinių ir tarptautinių tragedijų akivaizdoje.

Kviečiame Jus išgirsti apie tai iš paties autoriaus lūpų. Autorių kalbins publicistas Donatas Puslys.

Po renginio, 19 val., rašytojas su skaitytojais bendraus leidyklos „Sofoklis“ stende.

Vasario 27 d., sekmadienį, 13 val. konferencijų salėje 5.1 įvyks susitikimas su pokalbių knygų „Gyvenimas jų žodžiais“ ir „Pasaulis jų akimis“ autoriumi Ignu Staškevičiumi.

Naujausioje autoriaus knygoje „Pasaulis jų akimis“ skaitytojas atras 23 pokalbius su skirtingais, bet savaip panašiais žmonėmis. Tai jau antroji Igno Staškevičiaus pokalbių knyga (pirmoji – „Gyvenimas jų žodžiais“). Joje iškilios meno, mokslo ir dvasinio pasaulio asmenybės dalijasi savo įžvalgomis ir svarstymais, kuriuose atsispindi jų ne vienus metus trunkantys tyrimai, praktiniai stebėjimai ir gyvenimiška patirtis.

Knygos geografija plati – aprėpianti nuo Lietuvos iki Bostono, Jeruzalės ir Ženevos, o joje perteikiama išmintis sujungia Rytų ir Vakarų kultūras. Įdomu aptikti, kad budistą ir astrofiziką, operos solistę ir neuromokslininkę jaudinantys klausimai dažnai persipina, o išsakytos mintys tarsi aidas atkartoja viena kitą. Šie žmonės diskutuoja pamatiniais klausimais: iš kur mes atėjome ir kas bus po mirties? Kiek gyvenime lemia atsitiktinumas, o kiek – griežti dėsniai? Ar egzistuoja laisva valia?

Autorių kalbins LRT KLASIKOS vyresnioji redaktorė Jolanta Kryževičienė.

Po renginio, 14 val., autorius su skaitytojais bendraus leidyklos „Sofoklis“ stende.
  

273971368 4636542683122698 7881619156096672155 n

 

Любка дав інтерв'ю найбільшій газеті Сербії "Политика"

19 лютого 2022
Новини

274344743 4786435861391418 514970585552177232 n

Субота 19. фебруар 2022. година LXV, број 45 Први број је објављен 14. априла 1957. године

КУЛТУРА
УМЕТНОСТ
НАУКА


Нећу да идем у рат


Савршено разумем да Украјина у наредних 10–20 година
неће постати чланица ЕУ
или НАТО-а, то је очигледно свим Украјинцима. Када кажемо
да желимо да будемо Европа, кажемо да су нам пре свега потребни европски закони, желимо да живимо у реду,
а не у хаосу, каже писац Андриј Љупка

ИНТЕРВЈУ

Никола Шанта

Док светски медији пишу о свакоднев­ној могућности напада руске војске на Украјину, па је чак био и прецизиран датум инвазије за 16. фебруар, управо тог дана Дивљи театар у Кијеву плани­ра извођење позоришне преставе Карбид, на­прављене по мотивима истоименог романа Ан­ дрија Љупке. Тако се у Украјини живи већ осам година. Напето, смело, са срцем.
Роман Карбид је у Србији објављен у децембру прошле године у издању угледног Архипелага, а у преводу Андрија Лаврика. Андриј Љупка (Рига, 1987) украјински је песник, романсијер, приповедач и есејист. Завршио је Војну школу у Мукачеву, украјинску филологију на Универзи­тету у Ужгороду и балканске студије на Универ­зитету у Варшави. Објавио је три књиге песама, две књиге прича, три књиге есеја, три романа и десетак књига превода, са српског, хрватског и пољског. Његова дела су превођена на енглески, немачки, пољски, словеначки и српски језик. Роман Карбид је ушао у ужи избор за најбољих пет књига године по избору Би­Би­Си Украјина, а превод на пољски језик уврштен је у ужи избор средњоевропске награде „Аngelus” 2017. годи­ не. Добитник је награда „Debut” (2007) и „Kyiv Laurels” (2011). Такође, добио је и књижевну на­ граду Фондације Ковалев (САД) и постао лау­ реат Шевелове награде за најбољу књигу есеја у 2017. години у Украјини. Љупка је уредник двају међународних фестивала поезије. Пише за ра­ дио Слободна Украјина, лавовски портал Збруч и друга издања у Кијеву и другим украјинским културним центрима. Члан је украјинског ПЕН центра. Живи у Ужгороду.

Ваш јунак у роману, градоначелник Медве­ дова Золтан Барток има проблем с промајом, с којом има проблема већина Украјинаца јер се Украјина налази на промаји између Исто­ ка и Запада. Да ли и ви имате тај проблем или можда хендикеп претварате у предност?

Ја сам писао роман о свом родном крају, Закар­ патју, о Украјини, али сам се трудио да то урадим тако да књига буде актуелна и у многим другим земљама. На крају крајева, национални иденти­ тет се заснива не само у Украјини на овом кон­ цепту транзита, између Истока и Запада. Штави­ ше, на нашим просторима је тешко наћи земљу која не верује да постоји на таквој граници: По­ љаци, Мађари, Срби, Бугари, па и Турци себе сматрају народом између Истока и Запада. Нај­ више сам се изненадио када сам 2017. предста­ вио роман у Сједињеним Америчким Државама, када су ми у Лос Анђелесу рекли да је то роман о њима, о Јужној Америци, те су и они тамо себе препознали на првој линији фронта, на граници
западне цивилизације, толико је и тамо шверца и политичке корупције. Америчка истражива­ чица Марија Тодорова је својевремено рекла да је концепт народа као моста између Истока и За­ пада веома симпатичан, али је у стварности те­ жак јер је немогуће живети на мосту. Чини ми се да нам је зато тако тешко да живимо – јер нисмо ни на Западу ни на Истоку, ми смо негде између, на мосту где дува јак и хладан ветар. Овај расцеп личи на шизофрену ситуацију, јер се крећемо у два различита правца у исто време, али је такође и веома плодан за књижевност, за разумевање – посебно за мене, јер су све моје књиге посвећене овој теми. На овај или онај начин.

Какву литературу пишу украјински писци после Евромајдана? Да ли је Евромајдан, ко­ ји се догодио 2013/14. године, на неки начин гранични догађај? У политичком смислу сва­ како јесте. Како се тај догађај одражава на литературу коју пишу украјински писци?

Украјинска књижевност је веома разнолика, имамо много писаца, тако да је тешко говорити о неком општем тренду. Наравно, евромајданска револуција је прекретница у историји Украјине, променила је наше друштво и, сходно томе, књи­ жевност. Али чињеница је да је одмах после ре­ волуције почео рат са Русијом, па нисмо имали времена да ваљано анализирамо и размишљамо о револуцији. Није много књига о Евромајдану објављено током ових година, али неке су заи­ ста изванредне. На пример, Јуриј Андрухович је написао роман Радио ноћ, чији је јунак пија­ ниста који је свирао клавир у близини спаље­ них барикада. Такве су тадашње власти називале екстремистима, а они су били најбољи интелек­ туалци у земљи. Много више литературе је на­ писано о рату, чак је војна, борачка књижевност за ових осам година постала посебан сегмент не само књижевности већ и тржишта књига. Има­ мо посебне издавачке куће које објављују само 
борачке књиге, током тих година многи ветера­ ни су добили велике књижевне награде у земљи, током Форума књига у Кијеву постоји посебно крило зграде које представља само литературу о рату. Није све то квалитетно, јер велика књи­ жевност захтева године дистанце, али је сасвим могуће претпоставити да украјински Хемингвеј своје прве покушаје већ уписује у свеску негде у рововима рата у Донбасу.

Какав је ваш однос према претходној гене­рацији украјинских писаца оличеној у гру­ пи Бу­Ба­Бу (Јуриј Издрик, Виктор Неборак, Олександр Ирванец, Јуриј Андрухович)? Стиче се утисак да су они прокопали тунел до Европе, као што су то урадили јунаци ва­ шег романа „Карбид”. Да ли вам је блиска та констатација?

Мислим да је генерација коју сте навели – писци који су били прва генерација слободне књижевности после распада Совјетског Савеза. Украјинска књижевност је веома разнолика, имамо много писаца, тако да је тешко говорити о неком општем тренду. Наравно, евромајданска револуција је прекретница у историји Украјине, променила је наше друштво и, сходно томе, књи­ жевност. Али чињеница је да је одмах после ре­ волуције почео рат са Русијом, па нисмо имали времена да ваљано анализирамо и размишљамо о револуцији. Није много књига о Евромајдану објављено током ових година, али неке су заи­ста изванредне. На пример, Јуриј Андрухович је написао роман Радио ноћ, чији је јунак пија­ниста који је свирао клавир у близини спаље­них барикада. Такве су тадашње власти називале екстремистима, а они су били најбољи интелек­туалци у земљи. Много више литературе је на­ писано о рату, чак је војна, борачка књижевност за ових осам година постала посебан сегмент не само књижевности већ и тржишта књига. Има­мо посебне издавачке куће које објављују само борачке књиге, током тих година многи ветера­ ни су добили велике књижевне награде у земљи, током Форума књига у Кијеву постоји посебно крило зграде које представља само литературу о рату. Није све то квалитетно, јер велика књи­ жевност захтева године дистанце, али је сасвим могуће претпоставити да украјински Хемингвеј своје прве покушаје већ уписује у свеску негде у рововима рата у Донбасу.

Какав је ваш однос према претходној гене­рацији украјинских писаца оличеној у гру­пи Бу­Ба­Бу (Јуриј Издрик, Виктор Неборак, Олександр Ирванец, Јуриј Андрухович)? Стиче се утисак да су они прокопали тунел до Европе, као што су то урадили јунаци ва­ шег романа „Карбид”. Да ли вам је блиска та констатација?

Мислим да је генерација коју сте навели – писци који су били прва генерација слободне књижевности после распада Совјетског Савеза– и даље веома актуелна у украјинској књижев­ ности. Они су заправо поставили жанровски и стилски оквир модерној украјинској књижевно­ сти, учили су нашу књижевност постмодерном смеху, који је помогао да преживимо најтеже године у историји. И ово је први пут у истори­ ји наше књижевности да није дошло до побуне млађе генерације против старијих, као што је то увек био случај у историји. Напротив, ми смо пријатељи, седимо за истим столом, наступамо заједно. То је велико достигнуће за украјинску културу, јер први пут обезбеђујемо дуговечност културе, живу везу. Раније то није био случај, јер је целу генерацију Стаљин једноставно убио и веза је прекинута, а припадници нове генераци­ је су постали трубадури комунизма, па им нико није хтео пружити руку после пада Совјетског Савеза. Уместо тога, будуће генерације већ по­ стоје као једна нормална култура, која има своје старешине и дебитанте у исто време.

Све тектонске промене у украјинском дру­ штву, политичке, културне, економске, књижевне, у вези су с тежњом украјинског друштва европским вредностима. Када ка­жемо европске вредности, свако од нас не­ што подразумева под тим термином, али када почнемо да разговарамо на ту тему, видећемо да свако од нас то помало друга­ чије види и разуме. Као млад човек, инте­ лектуалац и писац, чему конкретно тежите, за шта се залажете?

Када је реч о европским идеалима и вредностима, мислим да их је у Украјини понекад много више и да су живљи него у самој Евро­пи, посебно на Западу, где је током година би­ рократија постала утицајнија од великих иде­ја филозофа. Наша револуција, Евромајдан у Кијеву, важна је и зато што је први пут у исто­рији неко отишао на барикаде, да се бори са европском заставом. У Украјини је први пут у историји плава застава са звездама била окр­вављена, ово је наша жртва, којом смо потвр­дили своје европејство. Савршено разумем да Украјина у наредних 10–20 година неће по­ стати чланица ЕУ или НАТО­а, то је очиглед­ но свим Украјинцима. Када кажемо да жели­мо да будемо Европа, кажемо да су нам пре свега потребни европски закони, желимо да живимо у реду, а не у хаосу. Где злочинац оде у затвор, а не постане министар, где нико не­ ма право да туче студенте ако митингују, као што је био случај у Кијеву за време претходног режима, где званичници не могу да возе нај­ скупљи мерцедес и кажу да им је то дала мајка. Ово је основа за нас, хоћемо право и праведно судство. Затим долази животни стандард, јер и ми сањамо да плате буду као у ЕУ, а да наши пензионери не рачунају сваки динар на леко­ве, већ да могу путовати светом, као и немачки пензионери. Али прво и најважније је ред, по­ штовање човека, због чега је наша револуција названа Револуцијом достојанства: не желимо да други бришу ноге нама.

Живите од књижевности, то вам је посао. Шта све подразумева тај посао? Које обаве­зе и активности?

С једне стране, то је врло једноставно, јер ја сам организујем свој распоред и одређујем шта ћу радити сутра. С друге стране, то је велика од­ говорност, јер увек постоји искушење да се оде на пецање или пије вино. Зато је важно бити строг шеф, имати дисциплину. У мом случају то значи да радим сваки дан, апсолутно сваки дан. И у недељу, и на празник, и на Нову годину. То може бити писање колумне у новинама, може бити превођење књиге, али барем једну страни­ цу дневно морам да урадим. А када пишем своју књигу, одвојим се од свега, искључим телефон и нестанем, а онда још мање комуницирам са супругом. Велика мана је што је прилично те­ шко планирати приходе с таквим радом, па по­ некад имам довољно новца, а некада немам, јер код нас издавачи често не плаћају на време, већ за годину дана или на рате. Спасава ме то што се моје књиге сваке године објављују у разли­ читим земљама, сада их има у седам држава, а захваљујући хонорарима добијам финансијски ваздушни јастук. Такође је важно схватити да за „живот од књижевности” морате имати не­ колико књига истовремено на тржишту, сада истовремено продајем пет књига у књижара­ ма, а проценат од сваке у збиру вам омогућава да живите. Скромно у провинцији, а за живот у Кијеву не бих имао довољно, али моја одлука је да живим у провинцији и да имам више вре­ мена за писање, не волим престонице.

Живите од књижевности, то вам је посао. Шта све подразумева тај посао? Које обаве­ зе и активности?

С једне стране, то је врло једноставно, јер ја сам организујем свој распоред и одређујем шта ћу радити сутра. С друге стране, то је велика од­ говорност, јер увек постоји искушење да се оде на пецање или пије вино. Зато је важно бити строг шеф, имати дисциплину. У мом случају то значи да радим сваки дан, апсолутно сваки дан. И у недељу, и на празник, и на Нову годину. То може бити писање колумне у новинама, може бити превођење књиге, али барем једну страни­ цу дневно морам да урадим. А када пишем своју књигу, одвојим се од свега, искључим телефон и нестанем, а онда још мање комуницирам са супругом. Велика мана је што је прилично те­ шко планирати приходе с таквим радом, па по­ некад имам довољно новца, а некада немам, јер код нас издавачи често не плаћају на време, већ за годину дана или на рате. Спасава ме то што се моје књиге сваке године објављују у разли­ читим земљама, сада их има у седам држава, а захваљујући хонорарима добијам финансијски ваздушни јастук. Такође је важно схватити да за „живот од књижевности” морате имати не­ колико књига истовремено на тржишту, сада истовремено продајем пет књига у књижара­ ма, а проценат од сваке у збиру вам омогућава да живите. Скромно у провинцији, а за живот у Кијеву не бих имао довољно, али моја одлука је да живим у провинцији и да имам више вре­мена за писање, не волим престонице.

Бавите се превођењем српских и других бал­канских писаца, хрватских и босанских. Да ли примећујете разлике у цивилизацијској припадности између тих писаца или их ви­дите као припаднике једне цивилизације? Шта вас то толико фасцинира у балканској књижевности да сте се определили за темељ­ није бављење тим писцима?

Искрено, не видим велику разлику између писаца из ваших земаља. Врло често су про­блеми које описујете слични, исти. То не зна­чи да сте један народ, никако. Јер ако узмете мађарског писца, његове књиге и проблеми биће слични вашим.
И Пољак, и Украјинац, и Румун. Чини ми се да се књижевност може поделити на праву и лажну, а подела на националну књижевност је увек условна. Велики писци су слични јед­ ни другима, њихов фокус је увек на човеку, у нашем делу света је то мали човек који се су­ протставља великом суровом свету. Шта то бал­ канска књижевност има што друге данас не­ мају? Искуство рата, понижења, сиромаштва, трагедије, људске глупости. Другим речима, све што сте доживели у последњих 30 година велика је несрећа за народ, али истовремено и велика шанса за књижевност, јер овакве кризне ситуације разоткривају људску суштину, пи­сци имају о чему да размишљају и пишу. То се може видети у неким западноевропским књи­жевностима, где их је благостање учинило по­ вршним, сировим и досадним. На Балкану пак писац може бити гладан и прогањан, али ће у исто време бити ближи истини и одгонетању људске природе.

У роману „Карбид” поигравате се са осећа­ њима патриотизма. Ту се показује ваше књи­жевно умеће, поигравање са иронијом као књижевним средством. А сада без А сада без ироније: ви сте потенцијални украјински војник у потенцијалном украјинско-­руском рату већих размера. Како бисте описали истин­ски патриотизам данас, у ова бурна време­на за Украјину?­

Нажалост, сада живимо у ситуацији да сва­ког тренутка може да почне рат и онда ће доћи до мобилизације, под коју ћу и ја потпасти. Да будем искрен, плашим се тога, нећу да идем у рат, нећу да убијам и нећу да умрем. Али тако се данас осећају сви, не само писци, већ сви мушкарци у Украјини. Њихове жене и мајке не могу да спавају јер и оне размишљају о то­ме. Нико нормалан не жели рат. У Украјини не­ма херојског жара, кажу – ми смо спремни на све, ничега се не бојимо! Не, нисмо спремни, бојимо се, хоћемо да живимо, али ако агресор нападне, ми ћемо се бранити, борићемо се јер другог излаза нема. Чини ми се да у Источној Европи постоји стереотип о хероју који је оти­ шао у рат и погинуо за своју домовину. Овај 
стереотип треба да мењамо, јер херој није онај који је гинуо за отаџбину, већ онај који живи за њу, који ради, гради, сади, рађа и образује људе – он је прави херој! И волео бих да будем таква особа.

274308092 4786439914724346 3692341444507544521 n

 

Сторінка 1 з 69

Всі права захищено 2012 © lyubka.net.ua