Ukrainian English

Любка дав інтерв'ю найбільшій газеті Сербії "Политика"

19 лютого 2022
Новини

274344743 4786435861391418 514970585552177232 n

Субота 19. фебруар 2022. година LXV, број 45 Први број је објављен 14. априла 1957. године

КУЛТУРА
УМЕТНОСТ
НАУКА


Нећу да идем у рат


Савршено разумем да Украјина у наредних 10–20 година
неће постати чланица ЕУ
или НАТО-а, то је очигледно свим Украјинцима. Када кажемо
да желимо да будемо Европа, кажемо да су нам пре свега потребни европски закони, желимо да живимо у реду,
а не у хаосу, каже писац Андриј Љупка

ИНТЕРВЈУ

Никола Шанта

Док светски медији пишу о свакоднев­ној могућности напада руске војске на Украјину, па је чак био и прецизиран датум инвазије за 16. фебруар, управо тог дана Дивљи театар у Кијеву плани­ра извођење позоришне преставе Карбид, на­прављене по мотивима истоименог романа Ан­ дрија Љупке. Тако се у Украјини живи већ осам година. Напето, смело, са срцем.
Роман Карбид је у Србији објављен у децембру прошле године у издању угледног Архипелага, а у преводу Андрија Лаврика. Андриј Љупка (Рига, 1987) украјински је песник, романсијер, приповедач и есејист. Завршио је Војну школу у Мукачеву, украјинску филологију на Универзи­тету у Ужгороду и балканске студије на Универ­зитету у Варшави. Објавио је три књиге песама, две књиге прича, три књиге есеја, три романа и десетак књига превода, са српског, хрватског и пољског. Његова дела су превођена на енглески, немачки, пољски, словеначки и српски језик. Роман Карбид је ушао у ужи избор за најбољих пет књига године по избору Би­Би­Си Украјина, а превод на пољски језик уврштен је у ужи избор средњоевропске награде „Аngelus” 2017. годи­ не. Добитник је награда „Debut” (2007) и „Kyiv Laurels” (2011). Такође, добио је и књижевну на­ граду Фондације Ковалев (САД) и постао лау­ реат Шевелове награде за најбољу књигу есеја у 2017. години у Украјини. Љупка је уредник двају међународних фестивала поезије. Пише за ра­ дио Слободна Украјина, лавовски портал Збруч и друга издања у Кијеву и другим украјинским културним центрима. Члан је украјинског ПЕН центра. Живи у Ужгороду.

Ваш јунак у роману, градоначелник Медве­ дова Золтан Барток има проблем с промајом, с којом има проблема већина Украјинаца јер се Украјина налази на промаји између Исто­ ка и Запада. Да ли и ви имате тај проблем или можда хендикеп претварате у предност?

Ја сам писао роман о свом родном крају, Закар­ патју, о Украјини, али сам се трудио да то урадим тако да књига буде актуелна и у многим другим земљама. На крају крајева, национални иденти­ тет се заснива не само у Украјини на овом кон­ цепту транзита, између Истока и Запада. Штави­ ше, на нашим просторима је тешко наћи земљу која не верује да постоји на таквој граници: По­ љаци, Мађари, Срби, Бугари, па и Турци себе сматрају народом између Истока и Запада. Нај­ више сам се изненадио када сам 2017. предста­ вио роман у Сједињеним Америчким Државама, када су ми у Лос Анђелесу рекли да је то роман о њима, о Јужној Америци, те су и они тамо себе препознали на првој линији фронта, на граници
западне цивилизације, толико је и тамо шверца и политичке корупције. Америчка истражива­ чица Марија Тодорова је својевремено рекла да је концепт народа као моста између Истока и За­ пада веома симпатичан, али је у стварности те­ жак јер је немогуће живети на мосту. Чини ми се да нам је зато тако тешко да живимо – јер нисмо ни на Западу ни на Истоку, ми смо негде између, на мосту где дува јак и хладан ветар. Овај расцеп личи на шизофрену ситуацију, јер се крећемо у два различита правца у исто време, али је такође и веома плодан за књижевност, за разумевање – посебно за мене, јер су све моје књиге посвећене овој теми. На овај или онај начин.

Какву литературу пишу украјински писци после Евромајдана? Да ли је Евромајдан, ко­ ји се догодио 2013/14. године, на неки начин гранични догађај? У политичком смислу сва­ како јесте. Како се тај догађај одражава на литературу коју пишу украјински писци?

Украјинска књижевност је веома разнолика, имамо много писаца, тако да је тешко говорити о неком општем тренду. Наравно, евромајданска револуција је прекретница у историји Украјине, променила је наше друштво и, сходно томе, књи­ жевност. Али чињеница је да је одмах после ре­ волуције почео рат са Русијом, па нисмо имали времена да ваљано анализирамо и размишљамо о револуцији. Није много књига о Евромајдану објављено током ових година, али неке су заи­ ста изванредне. На пример, Јуриј Андрухович је написао роман Радио ноћ, чији је јунак пија­ ниста који је свирао клавир у близини спаље­ них барикада. Такве су тадашње власти називале екстремистима, а они су били најбољи интелек­ туалци у земљи. Много више литературе је на­ писано о рату, чак је војна, борачка књижевност за ових осам година постала посебан сегмент не само књижевности већ и тржишта књига. Има­ мо посебне издавачке куће које објављују само 
борачке књиге, током тих година многи ветера­ ни су добили велике књижевне награде у земљи, током Форума књига у Кијеву постоји посебно крило зграде које представља само литературу о рату. Није све то квалитетно, јер велика књи­ жевност захтева године дистанце, али је сасвим могуће претпоставити да украјински Хемингвеј своје прве покушаје већ уписује у свеску негде у рововима рата у Донбасу.

Какав је ваш однос према претходној гене­рацији украјинских писаца оличеној у гру­ пи Бу­Ба­Бу (Јуриј Издрик, Виктор Неборак, Олександр Ирванец, Јуриј Андрухович)? Стиче се утисак да су они прокопали тунел до Европе, као што су то урадили јунаци ва­ шег романа „Карбид”. Да ли вам је блиска та констатација?

Мислим да је генерација коју сте навели – писци који су били прва генерација слободне књижевности после распада Совјетског Савеза. Украјинска књижевност је веома разнолика, имамо много писаца, тако да је тешко говорити о неком општем тренду. Наравно, евромајданска револуција је прекретница у историји Украјине, променила је наше друштво и, сходно томе, књи­ жевност. Али чињеница је да је одмах после ре­ волуције почео рат са Русијом, па нисмо имали времена да ваљано анализирамо и размишљамо о револуцији. Није много књига о Евромајдану објављено током ових година, али неке су заи­ста изванредне. На пример, Јуриј Андрухович је написао роман Радио ноћ, чији је јунак пија­ниста који је свирао клавир у близини спаље­них барикада. Такве су тадашње власти називале екстремистима, а они су били најбољи интелек­туалци у земљи. Много више литературе је на­ писано о рату, чак је војна, борачка књижевност за ових осам година постала посебан сегмент не само књижевности већ и тржишта књига. Има­мо посебне издавачке куће које објављују само борачке књиге, током тих година многи ветера­ ни су добили велике књижевне награде у земљи, током Форума књига у Кијеву постоји посебно крило зграде које представља само литературу о рату. Није све то квалитетно, јер велика књи­ жевност захтева године дистанце, али је сасвим могуће претпоставити да украјински Хемингвеј своје прве покушаје већ уписује у свеску негде у рововима рата у Донбасу.

Какав је ваш однос према претходној гене­рацији украјинских писаца оличеној у гру­пи Бу­Ба­Бу (Јуриј Издрик, Виктор Неборак, Олександр Ирванец, Јуриј Андрухович)? Стиче се утисак да су они прокопали тунел до Европе, као што су то урадили јунаци ва­ шег романа „Карбид”. Да ли вам је блиска та констатација?

Мислим да је генерација коју сте навели – писци који су били прва генерација слободне књижевности после распада Совјетског Савеза– и даље веома актуелна у украјинској књижев­ ности. Они су заправо поставили жанровски и стилски оквир модерној украјинској књижевно­ сти, учили су нашу књижевност постмодерном смеху, који је помогао да преживимо најтеже године у историји. И ово је први пут у истори­ ји наше књижевности да није дошло до побуне млађе генерације против старијих, као што је то увек био случај у историји. Напротив, ми смо пријатељи, седимо за истим столом, наступамо заједно. То је велико достигнуће за украјинску културу, јер први пут обезбеђујемо дуговечност културе, живу везу. Раније то није био случај, јер је целу генерацију Стаљин једноставно убио и веза је прекинута, а припадници нове генераци­ је су постали трубадури комунизма, па им нико није хтео пружити руку после пада Совјетског Савеза. Уместо тога, будуће генерације већ по­ стоје као једна нормална култура, која има своје старешине и дебитанте у исто време.

Све тектонске промене у украјинском дру­ штву, политичке, културне, економске, књижевне, у вези су с тежњом украјинског друштва европским вредностима. Када ка­жемо европске вредности, свако од нас не­ што подразумева под тим термином, али када почнемо да разговарамо на ту тему, видећемо да свако од нас то помало друга­ чије види и разуме. Као млад човек, инте­ лектуалац и писац, чему конкретно тежите, за шта се залажете?

Када је реч о европским идеалима и вредностима, мислим да их је у Украјини понекад много више и да су живљи него у самој Евро­пи, посебно на Западу, где је током година би­ рократија постала утицајнија од великих иде­ја филозофа. Наша револуција, Евромајдан у Кијеву, важна је и зато што је први пут у исто­рији неко отишао на барикаде, да се бори са европском заставом. У Украјини је први пут у историји плава застава са звездама била окр­вављена, ово је наша жртва, којом смо потвр­дили своје европејство. Савршено разумем да Украјина у наредних 10–20 година неће по­ стати чланица ЕУ или НАТО­а, то је очиглед­ но свим Украјинцима. Када кажемо да жели­мо да будемо Европа, кажемо да су нам пре свега потребни европски закони, желимо да живимо у реду, а не у хаосу. Где злочинац оде у затвор, а не постане министар, где нико не­ ма право да туче студенте ако митингују, као што је био случај у Кијеву за време претходног режима, где званичници не могу да возе нај­ скупљи мерцедес и кажу да им је то дала мајка. Ово је основа за нас, хоћемо право и праведно судство. Затим долази животни стандард, јер и ми сањамо да плате буду као у ЕУ, а да наши пензионери не рачунају сваки динар на леко­ве, већ да могу путовати светом, као и немачки пензионери. Али прво и најважније је ред, по­ штовање човека, због чега је наша револуција названа Револуцијом достојанства: не желимо да други бришу ноге нама.

Живите од књижевности, то вам је посао. Шта све подразумева тај посао? Које обаве­зе и активности?

С једне стране, то је врло једноставно, јер ја сам организујем свој распоред и одређујем шта ћу радити сутра. С друге стране, то је велика од­ говорност, јер увек постоји искушење да се оде на пецање или пије вино. Зато је важно бити строг шеф, имати дисциплину. У мом случају то значи да радим сваки дан, апсолутно сваки дан. И у недељу, и на празник, и на Нову годину. То може бити писање колумне у новинама, може бити превођење књиге, али барем једну страни­ цу дневно морам да урадим. А када пишем своју књигу, одвојим се од свега, искључим телефон и нестанем, а онда још мање комуницирам са супругом. Велика мана је што је прилично те­ шко планирати приходе с таквим радом, па по­ некад имам довољно новца, а некада немам, јер код нас издавачи често не плаћају на време, већ за годину дана или на рате. Спасава ме то што се моје књиге сваке године објављују у разли­ читим земљама, сада их има у седам држава, а захваљујући хонорарима добијам финансијски ваздушни јастук. Такође је важно схватити да за „живот од књижевности” морате имати не­ колико књига истовремено на тржишту, сада истовремено продајем пет књига у књижара­ ма, а проценат од сваке у збиру вам омогућава да живите. Скромно у провинцији, а за живот у Кијеву не бих имао довољно, али моја одлука је да живим у провинцији и да имам више вре­ мена за писање, не волим престонице.

Живите од књижевности, то вам је посао. Шта све подразумева тај посао? Које обаве­ зе и активности?

С једне стране, то је врло једноставно, јер ја сам организујем свој распоред и одређујем шта ћу радити сутра. С друге стране, то је велика од­ говорност, јер увек постоји искушење да се оде на пецање или пије вино. Зато је важно бити строг шеф, имати дисциплину. У мом случају то значи да радим сваки дан, апсолутно сваки дан. И у недељу, и на празник, и на Нову годину. То може бити писање колумне у новинама, може бити превођење књиге, али барем једну страни­ цу дневно морам да урадим. А када пишем своју књигу, одвојим се од свега, искључим телефон и нестанем, а онда још мање комуницирам са супругом. Велика мана је што је прилично те­ шко планирати приходе с таквим радом, па по­ некад имам довољно новца, а некада немам, јер код нас издавачи често не плаћају на време, већ за годину дана или на рате. Спасава ме то што се моје књиге сваке године објављују у разли­ читим земљама, сада их има у седам држава, а захваљујући хонорарима добијам финансијски ваздушни јастук. Такође је важно схватити да за „живот од књижевности” морате имати не­ колико књига истовремено на тржишту, сада истовремено продајем пет књига у књижара­ ма, а проценат од сваке у збиру вам омогућава да живите. Скромно у провинцији, а за живот у Кијеву не бих имао довољно, али моја одлука је да живим у провинцији и да имам више вре­мена за писање, не волим престонице.

Бавите се превођењем српских и других бал­канских писаца, хрватских и босанских. Да ли примећујете разлике у цивилизацијској припадности између тих писаца или их ви­дите као припаднике једне цивилизације? Шта вас то толико фасцинира у балканској књижевности да сте се определили за темељ­ није бављење тим писцима?

Искрено, не видим велику разлику између писаца из ваших земаља. Врло често су про­блеми које описујете слични, исти. То не зна­чи да сте један народ, никако. Јер ако узмете мађарског писца, његове књиге и проблеми биће слични вашим.
И Пољак, и Украјинац, и Румун. Чини ми се да се књижевност може поделити на праву и лажну, а подела на националну књижевност је увек условна. Велики писци су слични јед­ ни другима, њихов фокус је увек на човеку, у нашем делу света је то мали човек који се су­ протставља великом суровом свету. Шта то бал­ канска књижевност има што друге данас не­ мају? Искуство рата, понижења, сиромаштва, трагедије, људске глупости. Другим речима, све што сте доживели у последњих 30 година велика је несрећа за народ, али истовремено и велика шанса за књижевност, јер овакве кризне ситуације разоткривају људску суштину, пи­сци имају о чему да размишљају и пишу. То се може видети у неким западноевропским књи­жевностима, где их је благостање учинило по­ вршним, сировим и досадним. На Балкану пак писац може бити гладан и прогањан, али ће у исто време бити ближи истини и одгонетању људске природе.

У роману „Карбид” поигравате се са осећа­ њима патриотизма. Ту се показује ваше књи­жевно умеће, поигравање са иронијом као књижевним средством. А сада без А сада без ироније: ви сте потенцијални украјински војник у потенцијалном украјинско-­руском рату већих размера. Како бисте описали истин­ски патриотизам данас, у ова бурна време­на за Украјину?­

Нажалост, сада живимо у ситуацији да сва­ког тренутка може да почне рат и онда ће доћи до мобилизације, под коју ћу и ја потпасти. Да будем искрен, плашим се тога, нећу да идем у рат, нећу да убијам и нећу да умрем. Али тако се данас осећају сви, не само писци, већ сви мушкарци у Украјини. Њихове жене и мајке не могу да спавају јер и оне размишљају о то­ме. Нико нормалан не жели рат. У Украјини не­ма херојског жара, кажу – ми смо спремни на све, ничега се не бојимо! Не, нисмо спремни, бојимо се, хоћемо да живимо, али ако агресор нападне, ми ћемо се бранити, борићемо се јер другог излаза нема. Чини ми се да у Источној Европи постоји стереотип о хероју који је оти­ шао у рат и погинуо за своју домовину. Овај 
стереотип треба да мењамо, јер херој није онај који је гинуо за отаџбину, већ онај који живи за њу, који ради, гради, сади, рађа и образује људе – он је прави херој! И волео бих да будем таква особа.

274308092 4786439914724346 3692341444507544521 n

Коментарі:

Всі права захищено 2012 © lyubka.net.ua