“Svi čekaju da krene rat. Ljudi masovno kupuju namirnice i skladište hranu jer misle da već sutra neće pomoći kupiti. Rat može početi već sada, dok razgovaramo. Svi pričaju o ratu. Kad se probudim noću, prvo pogledam vijesti i unaprijed očekujem da ću pročitati da je rat počeo”, rekao je u razgovoru za Bljesak.info, Andrij Ljubka, ukrajinski pisac, prevoditelj, balkanolog. Slomljena noga – spas od rata Na naš dogovoreni WhatsApp intervju kasnio je nešto manje od sat vremena. Kada smo počeli razgovarati, ispričao se. Njegov prijatelj je slomio nogu i vozio ga je u najbliži dom zdravlja. Liječnici su mu rekli da je “srećković” - “neće ga mobilizirati za rat”. PROČITAJTE JOŠ Rat i mi: Šta je nama Ukrajina? Na tržnicama, u trgovinama, u kafićima – jedina je tema među Ukrajincima – rat. Ljudi masovno mijenjaju novac u eure i dolare zbog straha od inflacije. “Svi strahujemo od rata. Živimo u ogromnoj napetosti. Svi mislimo što ako rat počne, a može početi svaki čast. Grozno je bilo gledati kako SAD i Kanada svoje diplomate i njihove obitelji povlače iz Ukrajine, to su znakovi da bi rata zaista moglo biti”, rekao je Ljubka u razgovoru za Bljesak.info. Nije moguće, dodaje Ljubka, ratovati s Rusijom, ali, dodaje “nije moguće ne braniti sebe, svoj život, svoju obitelj, kuću”. “Svaki mladi muškarac u Ukrajini misli, hoće li biti mobiliziran. I ja se budim i liježem s tom mišlju – imam suprugu i malu kćer. Gdje ću ja biti, a gdje oni”, rekao je. Cjepivo kao nada za bijeg Ukrajinci ovih dana, dodaje, odlaze masovno na vakcinaciju boosterom jer se spremaju za odlazak iz zemlje ako dođe do rata. “Računaju, imaju tri doze vakcine, i lako će prijeći granice europskih zemalja. Svi se, na neki način, spremaju da na to. Iz mog grada, Užgoroda do Donbasa, na istočnoj granici, lakše je stići u Veneciju primjerice, bliža mi je Italija, ali to ne znači da se ljudi ne plaše, naprotiv”, dodaje. Andrij Ljubka (1987.), ukrajinski je pjesnik, prozaist, esejist, prevoditelj. Vojnu školu završio je u Mukačevu, ukrajinsku filologiju na Sveučilištu u Užgorodu, a potom i balkanske studije na Sveučilištu u Varšavi. Objavio je tri pjesničke zbirke, dvije knjige kratkih priča, tri knjige eseja, te četiri romana Karbid, Vaš pogled, Ćo-ćo sam i Mali ukrajinski roman. / Andrij Ljubka Roman Kabrid uvršten je među pet najboljih knjiga o izboru BBC-a Ukrajine, dok je za poljsko izdanje romana bilo u najužem izboru za srednjoeuropsku nagradu „Angelus“ (2017). Кarbid je objavljen u Velikoj Britaniji, Poljskoj, Sloveniji i Litvaniji.Dobitnik je nagrada „Debi“ (2007) i „Кijevski lovor“ (2011), kao i nagrade fondacije Кovaljev (SAD) i nagrade Ševelov za najbolju knjigu eseja objavljenu u Ukrajini (2017). Njegove su knjige prevođene na engleski, njemački, poljski, slovenski i srpski jezik. Organizator je i urednik dva međunarodna pjesnička festivala u svojoj domovini, a član je i Ukrajinskog PEN centra. Karta protiv Bidena Da bi se razumjelo ovo što se događa danas u Ukrajini, Ljubka podsjeća, da je potrebno vratiti se u 2014. godinu otkada traje stanja rata, otkada se ništa nije promijenilo. “Poslije aktivne faze rata koji je završio početkom 2015., Ukrajina je bila smještena na neke zadnje stranice svjetskih medija i skajnuta na svjetskoj političkoj pozornici. A tih smo godina, imali svakodnevno, ubijene, ranjene ljude, ljude ubijene snajperima, pa se konflikt nekako zaboravio“, dodaje. Bio je dugo zaboravljen, skriven pod tepihom, a onda je sve eskaliralo prije dva tjedna. “Problem je što Putin hoće još jedanput pokušati konsolidirati postsovjetsku teritoriju. Zato mu je Ukrajina važna karta. S njome može igrati protiv Bidena i SAD-a kao da su ravnopravni partneri, a nisu. Putin želi Rusiju dovesti za stol gdje sjede SAD i Kina“, dodaje. Putin, smatra Ljubka, želi Veliku Rusiju i sve što trenutno radije, nije za unutarnju upotrebu, u smislu političkog stanja u Rusiji, nego je to jedan teritorijalni šovinizam, udar na državu, agresija koja se širi i baltičke zemlje i Bjelorusiju, kako bi Rusiju pozicionirao kao velesilu, u gospodarskom, financijskom, tehnološkom i svakom drugom smislu sa SAD-om i Kinom, što je, dodaje Ljubka, teška besmislica jer Rusija ne može parirati tim zemljama. “Ni u kom smislu Rusija ne može s njima biti ravnopravna, pa je Putinova jedina šansa ugrožavanje drugih država ratom, rušenjem“, ističe. Teritorijalni šovinizam Putinov mačizam i šovinizam 'primio' se, dodaje, i među neke europske lidere, poput Orbana koji je jedan od njegovih 'partnera' u Europi. Getty Images / Ukrajinski vojnici snimljeni u siječnju 2022. “Ukrajini se blokira pristupanje NATO-u, a ruski nacionalisti tvrde da je ruska manjina u našoj zemlji ugrožena što je glupost bez presedana. Većina europskih država, izuzev Mađarske i Srbije, podržava Ukrajinu, ali je problem što nismo članica NATO-a. Podrška koju dobijemo od SAD-a, Kanade, Češke, u vidu vojne opreme i municije je dobra, ali ako krene rat, ginut će Ukrajinci. Mi ne prosimo da strani vojnici ovdje ratuju“, ističe. Istočna Europa bi mogla, dodaje, živjeti normalno ako Rusija padne. I nije problem, dodaje, samo u Putinu koji je simbol ruskog teritorijalnog šovinizma, nego u cijelom ruskom sistemu koji je stvoren na postavkama da druge zemlje oko sebe treba porobiti. “Za razliku od Bjelorusije koja je diktatura i to Putinova, Ukrajina je demokracija. Imali smo dvije revolucije. Prvu, onu iz 2004. godine koja se naziva 'Narančastom' i koja se smatra – revolucijom dostojanstva, i onda drugu, 2013. gdje nam je cilj bio pokazati da želimo biti dijelom Europe, ne Europske unije jer svi znaju i razumiju da se to neće desiti ni za 20 godina, ali hoćemo živjeti u prostoru zakona, reda, vladavine ljudskih i svih drugih prava, na prostoru europskih vrijednosti“, objašnjava. Odvratan predsjednik Ukrajina je izgradila demokraciju, a ona im se, kaže, potvrdila nekoliko puta, što je u Bjelorusiji nemoguće. “Mi imamo predsjednika koji je peti po redu, legitimno i legalno izabran. Meni je odvratan, dijete Instagrama. Kada ga čujem na radio stanici, odmah prebacim ili ugasim, ali ga poštujem jer je izabran demokratskim putem. Podržavam opoziciju koja se bori protiv Putina, ali sada su i ukrajinska vlast i opozicija na istoj strani što je odlično“, ističe. Najveća nacionalna manjina u Ukrajini su Rusi koji žive na istoku države. “Na istoku zemlje gdje živi mahom ruska manjina, negdje oko 15 posto ukupnog stanovništva, međutim, čak i oni sve manje podržavaju Putina, ili ga ne podržavaju nikako jer su svjesni da im Rusija ne nudi ništa, ne nudi im bolji život“, dodaje. Rusija puno novaca ulaže u propagandu i masovne medije, vodi hibridne sisteme, ali u zadnjih osam godina otkako je rat počeo, dodaje Ljubka, nisu uspjeli ništa ozbiljno postići, cilj im je, očito, nedostižan. “Ovo nije regionalni, a ni građanski konflikt između Rusije i Ukrajine, nego agresija. O tome mi svakodnevno razgovaramo ali samo međusobno jer smo opsjednuti vlastitim problemima. Ovo je konflikt koji se može lako prošiti dalje, duboki sukob između Rusije koja pokušava stvoriti pravoslavnu, ortodoksnu civilizaciju i tako se suprotstaviti cijelom Zapadu. Kao u Orwellovoj prozi, agresor tvrdi da je žrtva grozna i da ga ugrožava, da je žrtva kriva za sve”, objašnjava. Za vrijeme rata na Krimu i Donbasu ubijeno je više od 15 tisuća ukrajinskih vojnika, a oko sto tisuća njih je ranjeno. / Obitelj Ljubka “Ljudi su izišli iz tog rata, ne samo s invaliditetima, nego cjeloživotnim traumama. U Ukrajini je sada oko skoro dva milijuna unutrašnjih izbjeglica koje su se preselile u unutrašnjost zemlja s Krima i Donbasa, a neki su i emigrirali u Poljsku, Kanadu”, dodaje. Rusija nije privlačna Međutim, ono što je sada drugačije, u odnosu na prvu fazu rata, jest ruska manjina na istoku države. “Mislili su tada, da ako se pripoje Rusiji da će im život biti bolji, ali nakon rata, u tim dijelovima je još gore i to zbog ruske agresije. Uvjeti za život su teški, mogućnosti za posao nikakve, sve je degradirajuće za običnog čovjeka. Vide da od toga nema ništa, da nemaju normalne putne isprave, da ne žele biti dijelom Rusije jer ne mogu doći do posla”, objašnjava. Putin, dodaje, smatra da će nakon ukrajinske revolucije, ali i rata, država i njene institucije biti srušene. “Glad, epidemija, svemu se tome nadao. Ali Ukrajina napreduje, ne tako brzo kako bismo gdje, ali i u ovoj nestabilnosti uspijevamo se razvijati. Rusija nije privlačna više nikome, ni Ukrajincima ni ruskoj manjini. Kada pogledate što proizvode, shvatite da vam ne može dati bolji život. U našim stanovima nisu ruski mobiteli, namještaj, namirnice, mobiteli, sve je iz Europe. Nismo mi, istina, naivni i romantični da će stvari biti bolje kada uđemo u EU, ali važno je da imamo dostojanstvo i da nema korupcije. Da ćete odgovarati za nešto loše što ste učinili, da postoji zakon i da se on poštuje, provodi, da su pred njim svi jednaki”, dodaje. Ruska verzija povijesti Misija Ukrajinaca je, dodaje, promovirane vlastite zemlje i njenih specifičnosti, pa se nekoliko godina pokušavaju probiti u strane medije, objasniti da Ukrajinci imaju vlastiti jezik, vlastitu povijest i kulturu, jer mnogi Europljani o istoku Europe imaju predrasude i stereotipe. “Putin je uradio, ipak, jednu dobru stvar: milijunima Ukrajinaca je pokazao da oni nisu Rusi. Kada je počeo rat na Krimu, Rusija je za našu vojsku govorila da je nacistička. I tada su brojni europski dužnosnici više vjerovali njemu, jer, tobože, on bolje zna što se događa na istoku, ali sada to više nije tako. Proces izgradnje tog nacionalnog identiteta koji bi trajao stotinama godina, mi smo prošli u svega nekoliko. Shvatili smo koliko se razlikuje, da nismo Rusi, da naša ruska nacionalna manjina ne želi biti dio Putinovog svijeta, a godinama se vjerovalo da smo bratski narodi, da živimo zajedno 300 godina”, dodaje. Ruska verzija povijesti je bila da su Rusi, Bjelorusi i Ukrajinci tri bratska naroda nastala iz jednog korijena, ali da ne postoje Ukrajinci nego južni Rusi. “Najveći problem je zapravo problem povijesti i jezika. Moskva gradi povijest na temeljima Kijevske Rusije koja je bila prijestolnica Ukrajine. U Kijevu je bila srednjovjekovna država, a Moskva nastaje tek 350 godina kasnije s imperatorom Petrom I. Moskovlje se zvala sve do njegovog dolaska, što je ukrajinska riječ, sa specifičnim ukrajinskim naglaskom”, objašnjava. Rusija je zemlja straha “Najveći problem u našoj prošlosti i ovog čemu svjedočimo zadnjih 15-ak dana je ustvari ruski imperijalizam koji je napredovao za vrijeme Sovjetskog saveza. Ali Rusija nije računala na promjene koje su se dogodile. Rusi koji žive u Ukrajini danas i u svojim obiteljima i domovima pričaju ruskim, žele da im djeca znaju engleski, poljski, neki europski jezik. Njihova djeca, kao i ukrajinska, studiraju na poljskim i drugim sveučilištima u Europom”, dodaje. Rusija je zemlja straha, dodaje, jer s njome nitko ne želi biti u društvu. “Nešto kao Njemačka za vrijeme nacizma. Postali su normalna država tek nakon konačnog pada Hitlera i svih njegovih garnitura, političkih, policijskih, obavještajnih, propagandnih, intelektualnih. Tako je bilo i s Turskom nakon pada Osmanskog carstva. Virus ruskog šovinizma i pretenzija na druge države u okruženju je davno mutirao”, dodaje. Reuters / Ruski tenkovi na granici Putin sada želi, ističe, da NATO ode do famozne granice iz ’97. godine, gdje su Rumunjska, Češka, Mađarska, države Baltika. “Želi da oni napuste NATO, jer je to dio nekadašnjeg istočnog bloka, dio Varšavskog sporazuma, ali sve te zemlje, idu ka Zapadu, zato Rusija pokušava još jedanput stvoriti tu istočnu zonu”, rekao je. Simbolična pobjeda Na ukrajinskim je granicama sada nešto više od 120 tisuća ruskih vojnika koje Putin ne može tek tako povući. “On mora dobiti neku simboličnu pobjedu i ne vidim načina ni osobu koja bi ga mogla zaustaviti. Ako zaista krenu u rat protiv nas, ako uđu u unutrašnjost, to neće biti laka pobjeda. Ukrajina sada imam veliku vojsku. Mi imamo veterane, ljude koji su ratovali na Krimu, na Donbasu, imamo čak veteransku književnost zadnjih godina, njihove ispovijesti o tome kako su branili zemlju”, rekao je. Užasno je, dodaje, što se čini da alternative ratu nema, jer ovaj sukob nije potreban nikom. “Ukrajina ne želi rat. Na našim prosvjedima je bio transparent na kojem je pisalo ‘Ne zajebavajte nas. Ne dirajte nas’, ‘Pustite nas na miru’. Mi ne želimo sukob, doveo nas je u šizofrenu situaciju. Mi Rusiju napasti nećemo, ali ako te netko napada, imaš dva izbora – braniti se ili pustiti da te ubije. Ukrajinski narod će se braniti”, kaže Ljubka. Putin je živi leš ''Velika ruska kultura je, čini mi se, umrla. U Rusiji nema opozicije, nema slobodnih medija, nema intelektualaca, pisaca, koji su spremni javno reći što se događa. Oni koji to govore, ne žive u Rusiji, nego u Europi. Putinu se u Rusiji nitko ne smije suprostaviti, nitko ne smije javno reći da je protiv agresije na Ukrajinu, protiv rata, protiv ubijanja ljudi. Kada i govore o Putinu, ne govore za ukrajinske medije, nema nijednog internet portala, novina, nijednog medija u Rusiji na kojem bi se takvo nešto moglo reći. Paradoksalno je da tako star čovjek poput Putina, izbotoksiran, mačist bez pokrića, odvodi tolike mlade ljude u rat, u smrt. Nas sve živi leš vodi u grob, a sve kako bi stvorio imperiju'', kaže Ljubka. Kako se živi u Ukrajini nakon revolucije? ''Ukrajinski umirovljenici mjesečno dobivaju oko stotinu eura mirovine, a cijene hrane i lijekova su slične kao u BiH i Hrvatskoj. Ne mogu si to prišutiti. Mirovine su im užasno niske jer su ih zaradili za vrijeme SSR-a, a sada Rusija ne želi preuzeti financijske obveze koje objektivno ima prema tim ljudima. Na teresama kafića sjede samo mladi ljudi, jer je umirovljenicima to preskupo. Ipak, ekonomski se Ukrajina relativno dobro drži. Mnogi Ukrajinci sezone rade u Češkoj, Poljskoj. Iako smo u ratu i naša najveća industrija je u Donbasu okupirana, država je reformirana zadnjih osam godina, a to je najvažnije. U Ukrajini više nije moguće, kao prije, svakoga podmititi. Prije si mogao policajcu dati novac da ti ne napiše kaznu, ali sada to nije moguće. Sada će on tebi napisati kaznu zbog toga. To je rezultat revolucije. Ukrajinci mogu slobodno putovati Europom, Kijev je razvijen, bogat grad, razvijeniji nego Beograd u kojem sam jedno vrijeme živio. Problematično je u provincijama i na selima gdje su plaće oko 300 eura, a srednja plaća u Ukrajini je oko 500 eura'', rekao je. Rat u Ukrajini ide na ruku gomili luđaka na Balkanu i svijetu Ljubkina zadnja kolumna bila je o stanju u BiH i Miloradu Dodiku. “Takav konflikt, poput ovog kod nas, može se prošiti brzo diljem ovog dijela svijeta, jer to ide na ruku gomili luđaka kojih među ljudima ima. I kad krene čitava pažnja, na primjerice Ukrajinu i Rusiju, u tom dimu, mutnoj vodi, druge države mogu napraviti mnogo toga – odvojiti RS i ponovno krenuti praviti Veliku Srbiju. Plašim se da se ovo ne proširi vani. Jer, kad cijeli svijet gleda u nas, Kina može okupirati Tajvan zaključuje Andrij Ljubka, pisac, prevoditelj, esejist, iz Ukrajine, u razgovoru za Bljesak.info. - Pročitajte više na:
Andrij Ljubka (1987) je eden najmlajših ukrajinskih pisateljev. V živo sem ga srečal v začetku januarja 2019 v Užgorodu, potem ko sem po potovanju z vlakom iz Budimpešte izstopil v impresivno prostorni in prazni dvorani železniške postaje Čop. Nekoč so bila to ena največjih železniških vrat na Zahod v Sovjetski zvezi. Sicer pa sem v mestu ob reki Už iskal znake neke druge preteklosti in sledi pozabljene Češkoslovaške. Slog upravnih stavb in ulic, zgrajenih med vojnama, je bil jasno razpoznaven. Ob pogledu na tlakovane ulice sem ugotovil, da me njihova postavitev spominja na podobo, ki sem jo pogosto videl pod nogami v Pragi, malo stran od turističnega središča, na območjih, kot so Žižkov, Florenc ali Smíchov.
Od vseh ukrajinskih mest je Užgorod verjetno najbolj podoben Ljubljani. Mesto je majhno, skoraj intimno, njegovo središče določa miren tok reke, na hribu stoji star grad, mesto živi v svojem počasnem ritmu, prebivalci pa radi preživljajo čas v kavarnah. Andrijeva proza me spominja na ta nepričakovana odkritja na ulicah Užgoroda. Bogat jezik, živahen slog, slikoviti opisi in subtilne poteze, ki so videti kot ostanki izgubljene Češkoslovaške. Mislim, da je svojevrsten humor, ki jasno odmeva v Andrijevih delih, tudi tipično srednjeevropski, na nek način češki; v njih zveni nekaj Haškovega.
Andrij Ljubka je izdal tri pesniške zbirke, štiri knjige kratke proze in eseje, tri romane in eno knjigo neumetniške potopisne proze. Njegov roman Karbid je bil preveden v slovenščino (Društvo slovenskih pisateljev, 2019, prevod Primož Lubej in Janja Vollmaier Lubej), leta 2015 je bil finalist srednjeevropske nagrade za literaturo Angelus.
V Užgorodu sva se dobila v začetku lanskega leta. Takrat si mi rekel, da z oken svojega stanovanja vidiš gozd na slovaški strani meje. Kaj zate pomeni zaprtje meja, ki je zaznamovalo leti 2020 in2021 in še traja?
Če pustim ob strani to, da sem lahko zaključil številne zadeve, za katere mi je primanjkovalo časa – in opravil več potovanj po Ukrajini –, sem spoznal, da veliko stvari vsakdanjega življenja ponavadi ne zaznavam. Če živiš na meji, si jih vajen, opažati pa jih začneš šele, ko jih ni več. Od hiše, kjer živim, do meje je le dva kilometra, do vasi Orechová na slovaški strani meje pa še sedem kilometrov. To je prijeten kraj, kjer sem nakupoval po zelo privlačnih cenah in se domov vračal z velikimi količinami vina Blaufränkisch, na Slovaškem imenovanega Frankovka modrá. Zdaj nimam te možnosti. Lani poleti sem ugotovil, da mi zmanjkuje že vsakdanjih stvari, kot so spodnje perilo in nogavice. Včasih sem jih kupoval v kateri od velikih trgovin z oblačili na Slovaškem ali Madžarskem. Izkazalo se je, da sploh ne vem, kje v Užgorodu bi opravil takšne nakupe, saj sem že dolgo – vsaj 10 let – vse to kupoval v tujini. To je postala navada – greš na primer za konec tedna v termalne bazene na Madžarskem in se oskrbiš z vsem potrebnim – pasto, sirom, oljčnim oljem itd. Običajno je zaloga zadostovala do naslednjega potovanja in ni mi bilo treba nakupovati doma.
Sodobna Ukrajina se kljub številnim notranjim nasprotjem in regionalnim razlikam razglaša za enotno državo. Zakarpatska regija znotraj Ukrajine izstopa v geografskih, kulturnih, jezikovnih, kulinaričnih in drugih vidikih. Pri svojem delu se pogosto opiraš na lokalne posebnosti – ali pa jih jemlješ kot izhodišče. Kaj po tvojem mnenju poleg političnih in gospodarskih vprašanj združuje prebivalce Zakarpatja in Slobožanščine ali Galicije in Azovščine?
Zakarpatje izstopa v kontekstu Ukrajine po tem, da je v to podeželje prišla najkasneje Sovjetska zveza. Za razliko od Galicije in Bukovine Zakarpatje ni imelo tako imenovanega »prvega sovjetskega« obdobja – leta 1939 je regijo zasedla Madžarska. V primerjavi z drugimi regijami so imeli Zakarpatci precej manj časa, da so se navadili na sovjetski režim. Tudi status Zakarpatja je bil do leta 1946 nejasen, sprva je bila regija neposredno del Sovjetske zveze, dolgo so razpravljali, kaj z njim sploh storiti. Pojavile so se celo ideje o ustanovitvi ločene majhne republike, kot je npr. Moldavija, kar je temeljilo na tezi, da tu živi ločen slovanski narod – karpatski Rusini. V zvezi s tem je treba omeniti, da je iz Užgoroda do enajstih evropskih prestolnic – vključno z Ljubljano – manjša razdalja kot do Kijeva.
Tudi po oblikovanju zakarpatske regije v okviru ukrajinske SSR je bil njen status dolgo časa nekoliko poseben. Sovjetska doba je sčasoma prinesla padec kakovosti življenja tudi tukaj, ampak razlike med regijami Ukrajine so še danes opazne. Ko sem bil prvič v Donbasu na literarnem branju, sta me presenetila videz in stanje zasebnih zgradb. Zelo stare strehe, prekrite s skrilavcem, obrabljeni, poševni nabiralniki na ograjah. Ne bom rekel, da v Zakarpatju takšnih podob ne boste videli, obstaja pa en zelo pomemben odtenek, ki kaže na temeljne razlike v miselnosti. Na stopniščih stanovanjskih stavb so lahko nabiralniki poševni ali nepobarvani. Toda v zasebnosti, v domovih skorajda ne boste videli take zmešnjave, saj bi se njihovi lastniki preprosto sramovali pred svojimi sosedi. V Donbasu me je res presenetila brezbrižnost do urejenosti zasebnih prostorov, pomanjkanje estetike. To je razlika med regijami Ukrajine. Skupno pa imamo brezbrižnost in pomanjkanje estetike v javnih prostorih – to je enako v Zakarpatju in recimo na Slobožanščini, povsod v Ukrajini.
Bližina meje prinaša tudi druge dejavnosti prebivalcev, npr. tihotapljenje. Temu pojavu si posvetil svoj prvi – in najbolj priljubljen – roman Karbid, ki je bil preveden tudi v slovenščino, nedavno pa objavljen v angleščini ter pred nekaj meseci v litovščini in srbščini.
Uspeh Karbida je zame zelo nepričakovan. Med pisanjem te knjige nisem imel nobenih posebnih ciljev, bil je preprosto način, da opišem Zakarpatje, se zatečem k lastnim opazovanjem in izkušnjam, ki so me takrat še vedno preganjale. Izkazalo pa se je, da je vsebina tega romana – kljub pomanjkanju kakršnega koli globljega filozofskega sporočila – razumljiva ljudem. Zakaj? Ravno zaradi tihotapljenja.
Tihotapljenje je univerzalen pojav. Ali pa ima v Zakarpatju kakšno posebnost?
Opisujoč podzemlje zakarpatskih tihotapcev in drobnih prevarantov sem na očiten način pisal o Zakarpati – deželi, ki jo Bog in ljudje pozabljajo in na splošno v zavesti bralca ne obstaja. Zakarpatje v zgodovini nikoli ni igralo pomembne vloge, vedno je bilo obrobje, ne glede na državo, v kateri je bila ta regija. Kot del Kraljevine Madžarske je bilo oddaljena gorata dežela, za katero je bilo značilno pomanjkanje infrastrukture in v kateri so živeli revni, zaostali ljudje. V medvojni Češkoslovaški je bilo nekakšen nadomestek za »divji vzhod«, češki pisatelj Ivan Olbracht ni sem slučajno postavil zapleta svojega romana Nikola Šuhaj loupežnik, zahvaljujoč kateremu se je mit o divjih in nebrzdanih vzhodnih mejah za dolgo ukoreninil v češki in slovaški literaturi. Čehi so doslej k nam prihajali zaradi tega mita, med drugim jih je spodbujalo branje Olbrachtove proze.
Kasneje je bilo z vidika Moskve to oddaljeno obrobje ZSSR in v tem pogledu se je malo spremenilo tudi zdaj z vidika Kijeva v neodvisni Ukrajini. Zakarpatje je nekje daleč, »onstran Karpatov«, to je regija, ki se jo industrializacija in urbanizacija dolgo nista dotaknila. V mnogih gorskih krajih ljudje še vedno ohranjajo svoj stari, tradicionalni način življenja, ki med drugim temelji na tradicionalni lokalni proizvodnji. Zaradi slabih pogojev mnogi prebivalci iščejo možnosti zunaj Zakarpatja, ostali pa posegajo po priložnostih, ki jih imajo in jih med drugim ustvarja bližina meje.
Ko sem opisoval ta mali zakarpatski svet, sem bil prepričan, da gre zgolj za lokalno temo. Toda med bivanjem v ZDA sem se srečal z bralci v Los Angelesu in ugotovil, da se motim. Predstavljajte si – v sončno in bogato Kalifornijo pride neki tip iz drugega konca sveta ter pripoveduje nore zgodbe o zlatozobih tihotapcih, ki mečejo cigarete čez mejo. Izkazalo pa se je, da je ta tema prebivalcem Kalifronije zelo blizu – zaradi podobnih izkušenj, ki so posledica bližine mehiške meje.
To velja tudi za Balkan, dober primer je Črna gora, ki se je v času jugoslovanskega embarga dvignila ravno zaradi tihotapljenja cigaret in goriva. Milo Đukanović in njegov politični klan ni samo obogatil, temveč se je povzpel tudi na oblast. Izkazalo se je, da je ta tema univerzalna, tako je povsod, kjer za to obstajajo ustrezni pogoji.
Misliš, da tihotapljenje vpliva tudi na oblikovanje določenih družbenih navad?
Mislim, da vpliva. Poljski jezik na primer z izrazom 'mrówka' opisuje osebo, ki vsak dan peš čez mejo prepelje majhno količino blaga, v ukrajinščini pa imamo ekvivalent – t. i. pidžak (jakna, jopič), torej človek, ki blaga ne nosi samo v žepih jakne, temveč le-tega na primer prijavi v imenu tistih, ki ga imajo nad dovoljenim standardom, s čimer se izogne plačilu carinskih davkov.
Morda misliš, da je ta tema za nas nekoliko neprijetna, da nas, Ukrajince, ponižuje. Toda tihotapljenje je kot seks – potrebna sta dva. Ukrajinci in Slovaki na drugi strani meje skupaj organizirajo ves proces, logistiko itd. Če bi bilo drugače, bi bila celota obsojena na neuspeh.
Tihotapljenje je trenutno najbolje delujoče orodje za evropsko integracijo Zakarpatja. Sliši se neverjetno, kajne? Pa vendar gre za proces, ki za razliko od različnih integracijskih programov, napisanih v Bruslju, deluje in ustvarja tesne odnose med ljudmi na obeh straneh meje. Ukrajinec Andrij in Slovak Janko si skupaj prizadevata za tihotapljenje čez mejo in s tem za dobiček, zato pogosto sklepata prijateljstva in sta o položaju pri sosedih veliko bolje obveščena kot uradne institucije. Nedovoljena prodaja si nedvomno zasluži pozornost kot pojav, ki ima tudi nepričakovano pozitivno razsežnost.
Veliko prevajaš – tudi dela srbskih in hrvaških avtorjev. Napisal in objavil si tudi svojo knjigo o potovanjih po Balkanu, v kateri poskušaš odgovoriti na staro vprašanje, kje se Balkan začne ali konča – poskušaš ga razširiti na Odeso in rodno Zakarpatje ter sosednjo Bukovino. Zakaj se ti zdi pomembno poznavanje literature in kulture balkanskih držav?
Priča smo razcvetu prevodov iz specifične literature narodov nekdanje Jugoslavije, povezane z vojno. Zelo pogosto pisatelji iz teh držav na tak ali drugačen način govorijo o vojni, njenih posledicah, emigraciji itd. To so precej priljubljene teme tudi v Ukrajini. Zato je teh prevodov veliko.
To si lahko razložimo tudi z dejstvom, da obstaja v teh državah, zlasti na Hrvaškem, najučinkovitejši sistem podpore prevajanju. Če primerjam Hrvaško, Srbijo in Slovenijo, lahko na Hrvaškem najlažje dobim subvencijo za prevajanje in vse potrebne informacije.
Če bi hotel dobiti subvencijo za prevod iz bolgarščine, bi moral pridobiti ogromno mapo dokumentov z žigom, notarsko overjen prevod v bolgarščino, ki bi jo moral poslati po navadni pošti v Sofijo. Iz bolgarščine smo prevedli eno knjigo Georgija Gospodinova in to je to. Birokratski sistem je ovira.
Tudi literaturo naših sosedov slabo prevajamo, z izjemo poljske. Če izide prevod ene knjige madžarskega pisatelja, je to super. Od sodobnih romunskih pisateljev imamo le majhno zbirko del Mircee Cartarescuja. Prevedene imamo samo dve ali tri knjige slovaških pisateljev. Dela Srbov in Hrvatov, ki so mnogo bolj oddaljeni od nas, pa štejemo v desetinah. Imamo pa tudi več prevodov slovenskih pisateljev – v zadnjih letih smo dobili na primer prevode treh romanov Draga Jančarja, romane Aleša Štegra, Borisa Pahorja, Vlada Žabota. Ko sem bil na umetniški rezidenci v Ljubljani, sem prevedel izbor pesmi Daneta Zajca. Živel sem v njegovem starem stanovanju in zdelo se mi je simbolično, da sem med tistimi stenami delal z njegovimi besedili.
Izkoriščamo torej priljubljenost Balkana v devetdesetih letih, zanimanje za vojno in tisto, na čemer je Kusturica parazitiral, ustvarjamo mit o Balkanu, Kusturičevih filmih, Bregovičevi glasbi, prvih potovanjih na Balkan, odličnih vojnih knjigah. Moja generacija je verjetno plod teh 90-ih. Odraščali smo v okolju, kjer je bil Balkan nekaj zanimivega, eksotičnega, omembe vrednega. Nekaj, o čemer vsi govorijo. Mislim, da se bo ta val sčasoma umiril, spremenil, zdaj pa še vedno živimo v tem kontekstu.
Balkan je na različne načine zelo blizu Ukrajine, zlasti geografsko. Podeželje Podilja je bilo na primer tudi obmejno območje velikega Balkana, to je bil kraj stika z Osmanskim cesarstvom, v katerem so se na tak ali drugačen način pomešale vse kulture evropskih zasužnjenih narodov. Tako kot so se kasneje mešali znotraj Avstro-Ogrske. Zanimivo je, da je najbolj znan vizualni spomenik Užgoroda, most za pešce, zgradil inženir, rojen v Sarajevu. To je bila povezava, ki je nekoč obstajala med nami v Avstro-Ogrski.
Države Srednje Evrope se večinoma sklicujejo na avstro-ogrsko tradicijo. Ali je v zvezi s tem Ukrajina bližje Balkanu ali na primer Poljski?
Za Češko, Poljsko ali Madžarsko bodo vsi rekli, da so »Evropa«. Balkanske države zase pravijo, da so med pravoslavnim krščanstvom, katolištvom in islamom, da so most med Azijo in Evropo. Tisto, kar nam je skupno, je zgodovinska izkušnja. Na vseh teh ozemljih so se odvijale vojne drugih imperijev. Ko je Avstrija stopila v vojno s Turki, so se borili v Srbiji in Bosni. Podobno se je Nemčija vojevala z Rusijo na ozemlju Ukrajine. Se pravi, da smo ožgana zemlja. Imamo občutek geopolitične ogroženosti.
Naslednji dejavnik, ki nas najbolj združuje, je osredotočenost na žrtve, na lastne poraze. Ne častimo toliko junakov, ki so nekaj dosegli, kot junake, ki so tragično umrli. Merimo se s tistimi, ki so živeli v najslabših razmerah, ki so bili najbolj zasužnjeni, ki so nosili jarem okoli vratu, ki jim je bilo prepovedano sporazumevanje v maternem jeziku, pouk v šolah itd. Vsi postavljamo spomenike svojim porazom in tragedijam. Zdi se nam, da nas tragedije osvobajajo.
Zdi se nam tudi, da imamo zato, ker je bilo z nami nekoč hudo, pravico Evropo prositi za finančno pomoč. Pravimo, glejte, samo v prejšnjem stoletju nas je bilo ubitih 20 milijonov. Dajte nam danes kakšno milijardo. To jemljemo kot priložnost za prosjačenje na državnem nivoju in tudi kot izgovor, zakaj nam je tako slabo, zakaj zavlačujemo z reformami ipd. Ampak Turki so nas premagali pred 500 leti.
Pri Romunih sem slišal, da bi morala biti Romunija, če ne bi imela na eni strani Osmanskega cesarstva, na drugi strani pa pozneje Rusije, nekje na isti stopnji razvoja kot Italija ali Francija. Ker so kulturno isti ljudje, pravijo. Takšna naracija obstaja v zavesti običajnih ljudi. Kompleks žrtev je tisto, kar nas trdno povezuje z Balkanom.
У "Видавництві 21" вийшов дитячий артбук Марії Стшелецької у перекладі з польської Андрія Любки.
Про книжку: Цей неймовірний артбук занурить нас у чарівний світ Низьких Бескидів, покаже красу цього гірського пасма, розкриє таємниці тамтешніх лікарських рослин, познайомить нас із птахами, вовками й рештою тварин, проведе стежками магічної Лемківщини. Але передусім — це захоплива історія одних літніх канікул у Бескидах, розповідь про дитинство маленької дівчинки, яка має багато вільного часу й відкрите до пригод серце. У цій дівчинці діти знайдуть ровесницю й подругу, а дорослі згадають себе. «Літо в Бескидах» нагороджено премією ім. Фердинанда Неповторного як найкращу дитячу книжку Польщі 2019 року й відзначено нагородою від iBbY за найкращий книжковий дизайн.
Про авторку:
Марія Стшелецька (1975) - професорка образотворчого мистецтва, художниця, ілюстраторка, дизайнерка одягу та плакатів, авторка анімаційних фільмів, бас-гітаристка й вокалістка панк-гуртів, акторка. Мама двох дітей і опікунка пса породи маламут.
Уже понад чверть століття вона володіє ділянкою землі в Низьких Бескидах, яка, залежно від потреб, є місцем її самотності чи точкою зустрічі з друзями. Марія Стшелецька мандрувала пішки по Ісландії та здійснила одиночну велосипедну подорож північною Норвегією. Чотири сезони поспіль авторка була половиною двоособового екіпажу яхти, що возила науковців і туристів у важкодоступні райони Шпіцберґена.
Радий повідомити, що роман "Карбід" виходить у Сербії. Особливо пишаюся тим, що книга виходить в одному з найкращих видавництв на Балканах - Arhipelag. Я довго чекав цього моменту, бо багато зробив для промоції сербської літератури, а тепер нарешті маю можливість побачити і свій текст мовою, яку ніжно люблю. Ура!
Хочу подякувати перекладачу Андрії Лавреку за блискучу роботу, редактору Gojko Božović за високий парофесіоналізм, а Український інститут книги за програму "Translate Ukraine", в рамках якої підтримано це видання.
Нагадаю, що це вже четверта моя закордонна книжка цього року: польською вийшов роман "Твій погляд, Чіо-Чіо-сан" (Warsztaty Kultury) та збірка вибраних віршів "Nieudane proby samobojstwa" (Dom Literatury w Łodzi), а литовською - "Карбід" (Leidykla Sofoklis). Тепер цей список доповнить і сербський "Карбід".
Загадую бажання, щоб наступною країною для видання "Карбіда" стала Угорщина, бо ж у романі копають тунель саме в цю країну :)))
Далі буде!
ROMAN ANDRIJA LJUBKE U IZDANJU ARHIPELAGA: KROZ TUNEL DO EVROPE
Beograd, 11. novembra 2021. – Roman jednog od najpoznatijih savremenih ukrajinskih pisaca Andrija Ljubke Karbid upravo je objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo. Roman je sa ukrajinskog jezika preveo Andrij Lavrik. Podnaslov Karbida istovremeno je i najbolje objašnjenje ovog neobičnog, provokativnog i uzbudljivog romana: „Neverovatni tragikomični doživljaji jednog dobrog i plemenitog čoveka i čitave bande lupeža koji su se provlačili preko granice zemljom, nebom i vodom, i bili toliko pohlepni da su oterali junaka čak u podzemno carstvo senki.“ U Karbidu se pripoveda o grupi ljudi iz jednog pograničnog ukrajinskog mesta Medvedovo, u trouglu između Ukrajine, Slovačke i Mađarske, koji planiraju da, svako iz svojih razloga, prokopaju tunel do Mađarske i da tako na neočekivan način povežu Ukrajinu i Evropsku uniju. Jedni junaci romana Karbid učestvuju u tom poduhvatu zato što veruju u ideju Evropske unije i smatraju da bi rešenje za Ukrajinu bilo da ona uđe u Evropsku uniju. Drugi, međutim, u tom tunelu vide mogućnost za još masovniji i sigurniji šverc robe i šverc migranata iz različitih zemalja Istoka. Zasnovan na realnim događajima, beskrajno duhovit, roman Andrija Ljubke u modelu društvenog romana i političke satire preispituje neke od ključnih savremenih tema. Pripovedajući o najrazličitijim načinima prelaženja granica, Karbid Andrija Ljubke prevazilazi granice pripovedačke mašte, političke satire i političke korektnosti. Pripovedanje u Karbidu polazi od jedne Rojtersove vesti iz jula 2012. godine koja je moto ovog romana: „Slovačka vlada je izdala zvanično saopštenje da je ispod granične linije Slovačke i Ukrajine otkriven tajni tunel sa železničkom prugom. Tunel je dužine sedam fudbalskih terena i u njemu je pronađeno preko 2,5 miliona kutija švercovanih cigareta. U policiji kažu da se tunel mogao koristiti i za nelegalno prebacivanje ljudi.“ Karbid odlazi mnogo dalje i dublje u stvarnost, raskrivajući političke manipulacije, političku obest i uključenost kriminala u tokove visoke politike i moći. Jedan od junaka Karbida, Zoltan Bartok, gradonačelnik gradića Medvedova u kome se odvija radnja romana, kaže u jednoj raspravi: „Odakle tebi ideja da mi želimo otvorene granice? Veruj mi, sveštenici će držati službe božije u crkvama i moliti se protiv ukidanja granica. Jer, ako ih ukinu, nestaće i šverca, i mi ovde svi ćemo pocrkati od gladi. Nama granice nisu potrebne i, ako budem morao, ja ću za svoje pare napraviti barem kilometar granice i sam ću je čuvati!“ Roman Кarbid uvršćen je među pet najboljih ukrajinskih knjiga godine po izboru BBC Ukrajine, dok je poljsko izdanje romana bilo u najužem izboru za srednjoevropsku nagradu „Angelus“ (2017). Кarbid je objavljen u Velikoj Britaniji, Poljskoj, Sloveniji i Litvaniji. – Uspeh Karbida bio je veoma neočekivan za mene. Dok sam pisao ovaj roman, nisam sebi postavljao nikakve konkretne ciljeve, jednostavno sam hteo da Zakarpatje opišem kao fenomen, pribegavajući sopstvenim zapažanjima i iskustvima koja su me proganjala. Međutim, ispostavilo se da je sadržaj ovog romana veoma razumljiv i ljudima koji samo površno znaju Zakarpatje i Ukrajinu. Zašto? Upravo zbog fenomena šverca. Slažem se da fenomen šverca utiče na formiranje odgovarajućih društvenih i kulturnih navika. Neko će, možda, pomisliti da je ova tema malo neprijatna. Ali moram da naglasim: šverc je kao seks – u njemu učestvuju dve strane – kaže Andrij Ljubka povodom romana Karbid. Rođen 1987. godina, Andrij Ljubka je romansijer i pripovedač, pesnik i esejist. Završio je ukrajinsku filologiju na Univerzitetu u Užgorodu i balkanske studije na Univerzitetu u Varšavi. Ljubka je dobitnik nagrada „Debi“ (2007) i „Кijevski lovor“ (2011), kao i nagrade fondacije Кovaljev (SAD) i nagrade Ševelov za najbolju knjigu eseja objavljenu u Ukrajini (2017). Prevođen je na engleski, nemački, poljski, slovenački i srpski jezik. Organizator je i urednik dva međunarodna pesnička festivala u Ukrajini. Član je Ukrajinskog PEN centra. Živi u Užgorodu. Srpsko izdanje romana Karbid objavljeno je uz podršku Ukrajinskog instituta za knjigu.
Zasnovan na realnim događajima, beskrajno duhovit, roman Andrija Ljubke u modelu društvenog romana i političke satire preispituje neke od ključnih savremenih tema. Pripovedajući o najrazličitijim načinima prelaženja granica, Karbid Andrija Ljubke prevazilazi granice pripovedačke mašte, političke satire i političke korektnosti.
